Psihodrama

Psihodrama

Psihodrama je metod psihoterapije razvijen od strane Jakoba L. MorenaMoreno definiše psihodramu kao nauku koja istražuje “istinu” dramskim metodama, bavi se interpersonalnim odnosima i privatnim svetom. Zerka Moreno (Morenova udovica i kokreator psihodrame) opisuje psihodramu kao proces u kome istražujete život bez straha od kazne, ali uz preuzimanje rizika.

To je forma grupne psihoterapije u kojoj se koriste akcione tehnike. Članovi grupe ne sede sve vreme u krugu i ne diskutuju život i njegove probleme. Život je donet u terapijsku sobu, terapijski prostor i on se tu odigrava koristeći članove grupe kao učesnike psihodrame. Psihodrama vodi dramsku radnju kako bi ispitala različite probleme ili pitanja koja su postavljena od strane pojedinca (psihodrama) ili grupa (sociodrama). 

Psihodramski rad se organizuje u grupama do 12 članova uglavnom. Osnovna pravila grupe baziraju se na principima diskrecije, poverljivosti i dobronamernosti kako prema sebi, tako i prema drugim učesnicima u procesu. Psihodramske grupe traju često i duži niz godina zato što su otvorene, što znači da se obnavljaju novim članovima, dok drugi članovi grupu napuštaju kada završe određeni terapijski proces. U klasičnoj psihodrami optimalno vreme trajanja seanse je dva i po sata. Psihodrama može da se sprovodi u kontinuitetu, najčešće jednom sedmično, zatim u formi intenzivnih workshop-ova tokom vikenda ili jednonedeljnih seminara sa 1 do 3 seanse dnevno.

"Susret dvoje, lice u lice, oči u oči. Kad priđemo blizu, zamenićemo naše oči; Ja ću gledati tebe tvojim očima, a Ti ćeš gledati mene, mojim očima."

Jacob Levy Moreno

Teorijske postavke

Teorija uloga

U psihodrami, ljudsko biće se shvata kao nosilac različitih uloga. Uloga je funkcionalna forma koju osoba uzima u određenom trenutku reagovanja, u određenoj situaciji u kojoj su druga osoba ili objekat uključeni. Simbolička reprezentacija ove funkcionalne forma prepoznata od drugih jeste uloga. Ona je stvorena na prethodnim iskustvima u kulturnim modelima društva u kojem čovek živi.

Moreno je razlikovao više vrsta uloga i to:

  • fiziološke ili psihosomatske uloge (kao što su seksualne uloge,uloge čoveka u odnosu na ishranu, san itd.)
  • psihološke ili psihodramatske uloge (koje predstavljaju, pre svega, naše predstave i ideje o određenim ulogama /predstave o ulozi majke tj. materinstva itd.)
  • socijalne uloge (kao što su uloge lekara, učitelja itd. )

Svaka uloga ima dve strane – ličnu i društvenu, kako u procesu formiranja, tako i u procesu ekspresije (Moreno 1961). Uloga je dakle, odraz interakcije celokupne ličnosti i konteksta, autentično ispoljavanje unutrašnjih procesa u interakciji sa spoljnim svetom. Ona je dinamična funkcionalna forma koja se može menjati i razvijati, i predstavlja terapijsko polje delovanja psihodrame.

Filozofski principi

Centralno mesto Morenove filozofije počiva na fenomenima spontanosti i kreativnosti. Spontanost predstavlja egzistencijalistički fenomen. Zasniva se na potencijalu koji poseduje svaki čovek. To je sposobnost da se u realnosti, u svetu oko nas, praktično primeni lično iskustvo i ideje koje svaki čovek nosi sa sobom i koje ga razlikuju od drugih. Moreno definiše spontanost kao “nov odgovor na staru stereotipnu situaciju i kao adekvatan odgovor na novu situaciju”. Oslobađanje spontanosti u čoveku vodi ka stvaranju slobodnog uma koji poseduje osobine kao što su znatiželja, ekspresivnost, kritičnost, odgovornost, bujnost, imaginativnost, intuitivnost, sloboda u socijalnim kontaktima i socijalnom eksperimentisanju. Ovi elementi spontanosti su naše prirodno svojstvo, nasleđe koje je potrebno reintegrisati kako bi iskoristili ogromnu psihičku energiju koja može da služi kao izvor za savladavanje teškoća u svetu koji se stalno menja. Spontanost i kreativnost imaju svoje poreklo u slobodnoj igri, koja je sastavni deo procesa socijalizacije i koja omogućava proširivanja repertoara uloga koje osoba prihvata i preko kojih aktivno učestvuje u životu. Psihodrama posmatra ljudsko biće u celini i gaji veru u njegove zdrave potencijale, zasniva se na sposobnosti čoveka za igru, na njegovoj spontanosti i kreativnosti kao univerzalnim ljudskim potencijalima.

Ciljevi

Psihodrama ne nudi samo mogućnost da saznamo i istražimo ono što nas je omelo u razvoju, a što se krije u našoj prošlosti. Ona nam omogućava da otkrijemo svoje prisutne sposobnosti koje ne koristimo. Daje nam mogućnost da isprobavamo i vežbamo, kao i da se pripremamo za budućnost. Psihodrama širi repertoar čovekovih životnih uloga i na taj način mu omogućava da se realizuje na različitim poljima. Pruža mu bolje razumevanje svojih potreba i ponašanja, kao i mogućnost njihove modifikacije. Ostvarenje ovih ciljeva omogućava da osoba vodi život u većoj saglasnosti sa sobom i svetom oko sebe.

Terapijski odnos

Psihodrama je akciona forma grupne psihoterapije. Kao sredstvo izražavanja, psihodrama koristi govorni jezik i jezik tela. Ne postoji dramski tekst nego se odigravaju prizori iz života čoveka, onako kako ih on doživljava. Psihodramska pozornica je sigurno mesto na kome se, u prisustvu grupe i pod vođstvom direktora (terapeuta), istražuju ljudske relacije. Životne situacije pojedinca se odigravaju na sceni uz pomoć članova grupe.

Proces je bogat, živ i oživljen i uvek u sebi nosi i smeha i bola kao i život. Rešenja problema se nalaze uz pomoć kreativnosti i spontanosti grupe.

Učesnici u psihodrami su:

a. Grupni lider- direktor ili reditelj - terapeut koji vodi seansu

b. Protagonista – član grupe koji radi psihodramu

c. Publika- ostali članovi grupe koji ne učestvuju direktno u psihodramskom odigravanju, ali posmatraju akciju na sceni

d. Pomoćne ličnosti - član grupe ili više njih koji se sporadično uključuju u psihodramsku akciju preuzimajući uloge bitnih likova iz života protagoniste.

e. Scena- prostor na kome se odigrava psihodrama

Psihodrama koristi neverbalni jezik i dosta od rečnika teatra. Grupa se održava u “psihodramskom teatru”. U tom teatru postoji improvizovana akcija. Publike zapravo može i da nema jer svaki član grupe je potencijalni protagonosta kao i potencijalni učesnik psihodrame.

Tok psihodrame

 

Psihodramska seansa se sastoji iz tri dela: zagrevanja (warm up) , akcije i zatvaranja, podele osećanja(sharing).

U fazi zagrevanja, učesnici se postepeno uvode u psihodramsku seansu. Zagreva se direktor grupe, grupe se zagreva da se oseti kao grupa, razvijaju se uslovi za pojačavanje spontanosti, povećava se emocionalna tenzija u grupi. Zagrevanja mogu biti čvrsto strukturisana kao što je npr. vođena fantazija, usmerena na stimulisanju interakcija u grupi; zatim mogu biti verbalna, neverbalna i kombinovana , bazirana na fizičkoj akciji i kontaktu, ili se pak prati grupni proces i slobodna razmena između članova grupe. Postoje i zagrevanja kao što su: prazna stolica, magična prodavnica, porodična fotografija, čamac za spasavanje, vođena fantazija itd. Vrsta zagrevanja zavisi i od trenutne emocionalne klime na grupi, od onoga šta je eventualno ostalo nedovršeno i nedorečeno na prethodnoj grupi.

Prvi cilj zagrevanja u psihodrami je buđenje spontanosti, ali cilj zagrevanja je i priprema grupe za psihodramsku akciju, podsticanje kohezije i pokretanje pojedinih članova grupe za lični rad u psihodrami. Kao uvodna faza seanse, zagrevanje stvara atmosferu međusobnog poverenja koja omogućuje kreativan rad članova grupe i podstiče funkcionisanje grupe kao zaštitne mreže koja je katalizator promene u terapijskom procesu.

Nakon zagrevanja izdvaja se jedna ili više osoba za potencijalne protagoniste psihodrame.

Psihodramska akcija je centralna faza seanse u kojoj protagonista, uz pomoć terapeuta i drugih članova grupe, prorađuje izabrani lični sadržaj. Najčešće se radi o određenim životnim situacijama koje protagonista doživljava kao problematične, ili se pak, prorađuju određeni intrapsihički konflikti. Akcija često polazi od neke aktuelne situacije da bi se potom, kroz nove scene, tragalo za korenima konflikta, tako da se psihodrama spiralno spušta ka ranim fazama života.

Specifičnost metoda je da se o problemu ne razgovara, već se scene kojih se protagonista seća, oživljavaju u akcionom postupku, uz pomoć dramskih tehnika kao što su igranje uloga, zamena uloga, mirroring, dubliranje, projekcija u budućnost i druge. Na taj način se postiže emocionalno angažovanje protagoniste slično onom u realnom životu.

U kontaktu sa korenima unutrašnjeg konflikta koji se eksternalizuje na sceni nastupa katarktička faza psihodrame, gde je emocionalno angažovanje protagoniste maksimalno, posle čega je najspremniji za promenu. Oslobađanje tenzije kroz katarzu obezbeđuje kognitivno učenje i usvajanje novog emocionalnog iskustva.

U psihodramskoj akciji se ostvaruje tzv. akcioni uvid. To je kognitivni scenski uvid praćen snažnim emocionalnim angažmanom. Akcioni uvid i njegova prorada su osnov terapijske promene u psihodrami. Konačno, u proradi, protagonista integriše novo iskustvo i postepeno se “ vraća” u realitet grupe.

Razmena emocija i iskustva je završna faza psihodramske seanse u kojoj članovi grupe razmenjuju svoj lični doživljaj vezan za događaje koji su se odvijali na sceni. Ovde se izbegava savetovanje i analiza već se insistira na razmeni osećanja i ličnog iskustva. Kao poslednji deo, razmena ima funkciju podrške protagonisti i zatvaranja psihodramske seanse.

Primena

Tehnike i metode psihodrame se primenjuju gotovo sa svim kategorijama pacijenata, kao i u radu sa zdravom populacijom u cilju poboljšanja kvaliteta života i međuljudskih odnosa.

Čovek u psihodrami istražuje kroz akciju ne samo svoju istoriju, već i psihološke doživljaje kao što su neizgovorene misli, susrete sa onima koji nisu tu prisutni ili možda više i ne postoje u realnosti, portretira svoje snove, želje, fantazije, ispituje šta bi drugi eventualno mogli misliti ili osećati prema njemu, ispituje alternative budućnosti, kao i mnoge druge aspekte fenomenologije ljudskog iskustva. Iako se psihodrama pre svega smatra metodom grupne psihoterapije ona se može koristiti i u individualnom radu (elementi psihodrame) u radu sa porodicom, u radu sa partnerima.