Psihoanalitička psihoterapija (sinonimi psihoanalitički orijentisana psihoterapija, ekspresivna psihoterapija, psihodinamska psihoterapija) stvorena je na osnovama metapsihologije Sigmunda Frojda. Ovde je važno napomenuti da je psihoanalitička teorija značajno evoluirala od perioda kada ju je stvarao ‘otac psihoanalize’, te su neke bitne teme gotovo korenito transformisane.

U psihoanalitičkoj psihoterapiji klijent ima jednu ili dve seanse sedmično, što ima višestruke razloge (manja zavisnost od terapeuta, značajno umanjenje troškova, manje oduzimanja privatnog vremena analizanta). Teorijska osnova i okvir praktičnog terapeutskog rada su bazirani na psihoanalitičkim teoretskim postulatima. Ono što se, takođe, razlikuje od klasične psihoanalize je terapijski seting. Naime, više psihoterapeut nije van vidnog polja analizanta već psihoterapeut i analizant sebe jedan preko puta drugog. Metod lečenja psihoanalitičke psihoterapije zasniva se na analizi nesvesnog materijala te njegovim dovođenjem u svesno analizanta. Ovo se postiže slobodnim asocijacijama, konfrotacijom, klarifikacijom, interpretacijom, proradom i analizom transfera i kontratransfera. Transfer omogućava progres u analitičkom postupku. Podrazumeva neodgovarajući ili iskrivljeni aspekt analizantovog doživljavanja psihoterapeuta. Analizant, pod neminovnim uplivom ranijih životnih iskustava, posebno onih tokom detinjstva kada je na svesnom i nesvesnom planu ‘učio’ o svetu, životu, sebi, o drugima i međuljudskim odnosima i usvojio, upio u sebe određene predstave, očekivanja, strahovanja i nadanja ove transferira i u novoj relaciji, onoj s terapeutom. Esencijalno, pozitivan transfer jedan je od neophodnih uslova za postizanje željene psihičke promene, a negativni na ovaj proces deluje upravo u negativnom smislu. Analiziraju se i jedan i drugi, osobito negativni. Značajno je napomenuti da se radi o nesvesnom transferiranju i da je upravo posao psihoterapeuta da isto prepozna i adekvatno interpretira.

 Terapeutski ciljevi 
 

Terapeutski ciljevi u psihoanalitičkoj psihoterapiji su višestruki. U psihoanalitičkoj psihoterapiji se radi na menjanju nesvesnih asocijativnih mreža i prekrajanju svesnih obrazaca mišljenja, emocionalnog svijeta, motivacije i regulacije afekta kako bi klijent bolje razumeo sebe, druge i prilagodio se na uslove života. Kada klijent razume zbog ‘čega, kako i zašto’ i to emocionalno proživi tokom psihoanalitičkog psihoterapeutskog postupka u prilici je da promeni sebe i da gleda na život s manje straha, zebnje, nezadovoljstva, očajanja ili ljutnje. Ipak, ono što je neophodno reći, to je ovaj vid psihoterapije nije pogodan za svakoga.

• < Prethodna
• Sledeća >