Savremenoj porodici je svojstvena raznolikost. Krupne promene u okviru tradicionalne porodice, kao što su obrazovanje žena, njihovo sve veće zapošljavanje, pad fertiliteta, porast broja razvoda, rast vanbračnih rađanja, i sve rasprostranjenije nove forme bračnog života, uslovile su transformacije u okviru nje. Promenili su se i stavovi o braku i potrebi njegovog očuvanja po svaku cenu, roditeljstvo više nužno ne podrazumeva neophodnost stupanja u bračnu zajednicu, pa se kao rezulat ovih promena, javljaju jednoroditeljske porodice, koje istu menjaju kao temeljnu socijalnu zajednicu.

Određenje i podela jednoroditeljskih porodica

Jednoroditeljske porodice se nisu uvek tako zvale (iako su oduvek postojale). Korišćena terminologija upućivala je na njihovu stigmatizaciju: “porodica samohrane majke”, “ugrožena porodica”, “vanbračna majka sa decom”, “problem porodice”, “nepotpuna” ili “krnja” porodica, jesu termini kojima su se ove porodice označavale. U vreme naglog porasta porodica sa jednim roditeljem, došlo se do izraza “jedno ili dvo-roditeljska porodica”, koji samo upućuju na činjenicu da u porodici postoji jedan ili dva roditelja, i osim što ukazuje na porodičnu strukturu, ne nosi sa sobom nikakvu negativnu konotaciju. 

Život je jedna sekvenca iskustava koja uključuju nas i prepliću se sa životnim iskustvima nama bliskih ljudi. Naročito tokom prvih godina života odnosi sa roditeljima, bližnjima i drugim brigujućim osobama postaju konstitutivni deo dečijih doživljaja. Ti odnosi su aktivni i osnovni element koji detetu omogućava asimilaciju iskustava  i razvoj.*

Bolest deteta, naročito ako je reč o teškim bolestima za roditelje je izuzetno bolno iskustvo. Roditelji teško podnose i samu pomisao da njihovom detetu preti bolest, ili smrt. Ljudska zajednica raspolaže serijom koncentričnih sfera oko deteta koje se razbolelo u čijem je centru samo bolesno dete, direktno izloženo patnji. Zatim je tu majka, porodica i složena mreža svih onih koji su uključeni u oporavak i negu deteta. Međutim proces ne obuhvata samo aktivnu komponentu već i suočavanje sa bolnim stanjima i  podnošenje sadržaja koji nas dotiču na najintimnijem i najdubljem nivou, menjajući nas i omogućavajući nam da rastemo. Ako se osvrnemo na naša sećanja i analiziramo put izazova zvan naš život uvidećemo da smo u izrazito bolnim situacijama gubili dosta, ali da nam je verovatno upravo tada puno dato. Traumatska iskustva često proizvode tektonske poremećaje u onima koje zadese, i često ostaju kao nešto „nesvareno“, neprevaziđeno, kao bolno mesto kome izbegavamo da se približimo. Međutim ona u nama mogu da probude izuzetnu snagu, nove izvore energije, nade i vitalnosti, snažne emocije i povežu nas sa drugim ljudima. Reč je o dragocenim resursima i za osobu i za čitavo društvo.

 “Ne postoji nijedan način da budeš savršena majka, ali zato postoji milion načina da budeš dobra majka.” Džin Čerčil

Koliko smo samo puta čuli „Samo jedna je majka“, pisali pismene zadatke na tu temu, pomislili ili osetili. Priroda majčinske ljubavi i intenzivnost odnosa sa majkom kao objektom ljubavi najsnažnije je osećanje kod čoveka, i osnova je za razvoj svih bazičnih sposobnosti i autentičnost emocija koje iz njega proizilaze. Međutim, ako bismo ovu rečenicu razumeli drugačije, kroz broj uloga koje majka može imati, ona i te kako nije istinita. Šta se dobija kada vidimo da majka može imati različite uloge? Kada može biti drugarica, sudija, investitor, duhovnik, mama na službenom putu? Ili ako je mama telom tu, a duhom ne?
Osnovna funkcija majke u životu deteta je pružanje ljubavi, kako bi dete steklo sigurnu bazu i bazično poverenje, da bi se moglo kasnije odvojiti i nastaviti samostalno u život. Snaga koju dobija primljenom ljubavlju i empatijom od majke, služi kao osnova za sva dalja iskustva u životu i razvoju. Međutim, situacija nije baš uvek tako prosta i idealna.