Kako ostati isti ako predješ granicu svog otvorenog uma i otisneš se u nepoznanice svojih razmišljanja? Zakoračiš preko iskustva, pregaziš znanja, ućutkaš osećanja, i stojiš pred sobom, čekajući sebe? Pustiti tišinu da iznedri urlik onog što jesi? Pročitati svoj odraz u zenicama? Poslušati reči? Ili otići. I ostati isti. Ništa nije toliko teško koliko može biti jednostavno. Dovoljan je okret i trk u beskraj, u nazad. A jednostavno bi iznova naviralo sa milionima pitanja. Jer nepoznato žudi, zove, traži da se otkrije, da se sazna, da se podeli. Ako kažeš da, to je dokaz izbora. Pobediti svet to je podvig, ali pobediti sebe, to nema cenu. Samo osmeh zadovoljstva na rubu obraza je dovoljan da pokori sve ostale uspehe nad drugima, jer je uspeh nad sobom, jači i od smrti. Ukus onog što jesi. Pređi crtu i započni borbu. Za sebe. Protiv sebe. Sa sobom.

Već sredinom decembra ceo grad poprimi taj sjaj. Trgovi svetlucaju, šetnja ulicama podseća na neku scenu iz holivudskih božićnih filmova, ušuškani ste u kaput i debeli šal ali, iako je hladno, vama je toplo oko srca. Razmišljate o poklonima, o dekoraciji jelke, proslavi Nove Godine, božićnom ručku. Novogodišnji i božićni praznici zaista jesu možda najlepši praznici u godini. Svi se u tom periodu nekako magično osećamo. Ipak, praznična euforija je skoro neizbežno praćena prazničnom depresijom. Fiziološki, ovo je normalna reakcija organizma koji je danima bio toliko uzbuđen i hiperaktivan, u koji je danima unošena poveća količina relativno nezdrave hrane i pića, i koji depresivnim raspoloženjem šalje signal mozgu da je umoran, istrošen i željan detoksikacije.

Svrha ovog članka nije da pokuša da vas ubedi da proslavite ove praznike na ovaj ili onaj način, niti je tu da daje „praktične“ savete o tome kako izgledati za „Novaka“ i na koji način „smuvati“ nekoga, niti pak da vas savetuje da se manete svih proslava i novogodišnju noć provedete u krugu najbližih prijatelja ili sa partnerom ispred kamina uz čašu vina i jeftinu romantiku. Kako god da odlučite da proslavite ove praznike, ono što bih ja volela jeste da ostavite sve te burne emocije po strani, da se na trenutak izmaknete iz tog „ludila“. Udahnite duboko i postavite sebi sledeće pitanje:

Ko sam ja sada, a ko bih voleo da budem na kraju godine koja mi predstoji?

Verovatno ste i ovo hiljadu puta mogli da čujete i vidite u američkim sladunjavim filmovima, ali dajte mi vremena da vam objasnim kako ja gledam na tu priču o Novoj Godini. 

General Vojiček Jaruzelski je uvođenjem vanrednog stanja u velikoj meri ograničio revolucionarnu aktivnost antirežimske struje u Poljskoj – Sindikata Solidarnosti. Vođa pokreta, Leh Valensa, dve godine kasnije, nakon kobnog decembra, dobija Nobelovu nagradu za mir. Neki kažu da je taj dan poslednji trzaj lepog vremena. Neki kažu da to nema nikakve veze. Pale su prve bombe na Hanoj, rođen je Hajnrih Hajne, a mene uvek podseti na muziku i neku tamo devojčicu za koju sam verovao da se zove Azra.

Ivan Pavlov i družina Slobodne volje

Opiti Pavlova, ruskog fiziologa, uče se verovatno još u srednjoj školi. Uče se pretpostavljam i na svim humanistički orijentisanim fakultetima. Ali, uglavnom to sve ostaje negde na margini, kao kuriozitet, kao zanimljivost, nešto poput jadne Lajke ili famozne bifurkacije Nerodimke. Zapravo, Pavlov je naučio psa da luči pljuvačku (salivira) na zvuk zvona. Pre svakog obroka, pas je bio izložen zvuku. Nakon određenog broja ponavljanja iste situacije pas je salivirao samo na zvuk čak i kad ne bi bilo hrane. Slično tome, Votson je „podučio“ malog Alberta, da se plaši belog pacova, iako se dete u početku nije plašilo životinje. Svaki put kada bi se Ivan Pavlov NLM3pojavio pacov, Votson bi tresnuo u gong što je izazivalo reakciju straha kod deteta, te je posle nekog vremena i bez neprijatnog zvuka sama pojava pacova bila zastrašujuća za dete. Šta više, rezultati ovog eksperimenta su dodatno poktkrepljeni time što se mali Albert, štićenik sirotišta, plašio ne samo belog pacova, već i belog zeca, bele krpe, belog mantila i još gomile stvari koje su bile bele. Refleksi koji nemaju veze sa biološkom stvarnošću nazivaju se uslovni refleksi. Oni se uče, oni su nametnuti, a njihovo ispoljavanje često je do te mere autentično da se poreklo refleksa uopšte i ne dovodi u pitanje. Lučenje pljuvačke na zvono i strah od belog pacova su upravo takvi refleksi.