Ne govori ako nemaš o čemu da ćutiš

Kako ostati isti ako predješ granicu svog otvorenog uma i otisneš se u nepoznanice svojih razmišljanja? Zakoračiš preko iskustva, pregaziš znanja, ućutkaš osećanja, i stojiš pred sobom, čekajući sebe? Pustiti tišinu da iznedri urlik onog što jesi? Pročitati svoj odraz u zenicama? Poslušati reči? Ili otići. I ostati isti. Ništa nije toliko teško koliko može biti jednostavno. Dovoljan je okret i trk u beskraj, u nazad. A jednostavno bi iznova naviralo sa milionima pitanja. Jer nepoznato žudi, zove, traži da se otkrije, da se sazna, da se podeli. Ako kažeš da, to je dokaz izbora. Pobediti svet to je podvig, ali pobediti sebe, to nema cenu. Samo osmeh zadovoljstva na rubu obraza je dovoljan da pokori sve ostale uspehe nad drugima, jer je uspeh nad sobom, jači i od smrti. Ukus onog što jesi. Pređi crtu i započni borbu. Za sebe. Protiv sebe. Sa sobom.

Pomislih nešto odavno. I ispunih pre nego što sam i sanjala. Na površini možemo plutati svi. Treba spoznati dubinu. Miloš mi jednom napisa: " i plićak ima svoju dubinu samo je mi nismo svesni jer ne znamo šta je dubina". Ne znam od koga je to pokupio ili je sam smislio. Nije ni važno. Ja volim njihovu suštinu. Ogoljenu suštinu. Reči iz dubine nas samih. I dela da ih zapečate. Ne znam da li mi je postalo svejedno za sve, ili sam zapravo izgubila sposobnost da mi je svejedno, da me ne dotakne. Ona koja se borila sa vetrenjačama pušta povetarcu da je slomi. Uložiti sebe u u osobu poput tebe je direktni pokušaj suicida. Kreativni haos preuzima kontrolu. I ja postajem senka. Ne zna niko koliko je teško biti ja ispod ove kože. Treba mi heroj, više od muškarca, a manje od Boga. U mojim mislima postoji milion verzija raznih stvari, ljudi, dogadjanja. I to dobro je. Da uvek mislim da isti način, zabrinula bih se. Ili u krajnjem slučaju poludela bih. Uzmimo na primer sunce. Znamo da je u kosmosu, da sija iako ga ne vidimo noću ili u tmurnim danima. Čak i u sunčanim letnjim danima pogled na njega nije isti. Zamislimo da se svakog jutra budimo u isto vreme, sve je na svom mestu, isto sunce, oblaci, isti ljudi, redosled dogadjaja, sve je predvidljivo. Rutina je naravno potrebna, ali u umerenim i produktivnim količinama. Inače je pogubna za zdrav razum. Kolotečina. Dosada. Obuzeli bi svet. Ovako ja imam pregršt svojih mini kosmosa.Bezbroj kombinacija, zapravo ne, broj ograničen opsegom moje mašte i rečnikom koji posedujem, slikama sačuvanim u glavi.  Dakle, imamo više nego dovoljno svetova da ubrzamo čekanje.  

I tako ja zavolela u jednom danu kvatnu fiziku. Reći ću to rečima Tomasa Hardija:" više volim da postoji nešto što znači, nego da imam osećaj da postojim u ogromnom okeanu besmisla." Volim svoje misli prepoznate u tudjim, i tudje u svojim. Pomislim da li zapravo postoji znanje koje poseduje ceo svet ili mi posedujemo znanje čitavog sveta? Kraj je uvek početak. Samo ga treba shvatiti tako. Jer u istinu, kraj ni početak ne postoje dok ih ne stvorimo sami. Da li je smrt početak prave istine o nama? Ili je jednostavno kraj svega što smo? Bojim se da kada su ljudi u pitanju objektivnost ne postoji. Previše je zasićena nama. Našim očekivanjima, željama, projekcijama, samorefleksijom. Promene su neizbežni deo nas. Ponekad se moraju slomiti sopstvena rebra da bi se opet disalo. Nije mi srce plašljiva stena, ne bojim se duboke vode. 

Bojana Obradović, REBT savetnica 

• < Prethodna
• Sledeća >