Psihoterapeut na terapiji

U Srbiji postoji 46 stacionarnih psihijatrijskih ustanova (specijalizovane bolnice, psihijatrijski instituti, psihijatrijske klinike, klinike za dečiju i adolescentnu psihijatriju i psihijatrijska odeljenja u opštim bolnicama). Stanje ljudskih resursa je sledeće: na 100.000 stanovnika ima 2.7 psihijatara, 9.93 neuropsihijatara, 2.3 psihologa, 1.57 socijalnih radnika i 21.55 medicinskih sestara/tehničara. Prema podacima Društva psihologa Srbije, na teritoriji Republike Srbije je registrovano oko 3600 psihologa. Međutim, ovaj broj se ne može uzeti kao realno brojčano stanje psihologa iz više razloga: neki članovi Društva psihologa su iz inostranstva, nisu svi diplomirani psiholozi članovi Društva (procena je da se u proseku ¾ diplomiranih psihologa registruje), zatim neki od članova su u penziji, dok su neki nezaposleni.  Savez društva psihoterapeuta Srbije je do sada dodelio oko 250 nacionalnih sertifikata, međutim nisu svi psihoterapeuti licencirani niti članovi saveza, tako da se ni i u ovom slučaju ne zna tačan broj psihoterapeuta koji rade na teritoriji Republike Srbije. 

Čemu ove brojke?

Biti psiholog u našoj zemlji oduvek je bio na neki način stresan posao. Dosta dugo, pa čak i danas, većina građana ne zna razliku između posla psihologa i psihijatra. Od psihologa se neretko očekuje da je svemoguć i da rešava sve probleme klijenata i donosi odluke umesto njih. Kultura mentalnog zdravlja je decenijama bila zanemarivana među našim ljudima, pa ovakva očekivanja i ponašanja nisu iznenađujuća. Međutim, poslednjih godina primećuje se pozitivan pomak ka razumevanju posla psihologa, i sve veći broj ljudi traži pomoć kako na klinikama tako i u privatnoj praksi. Sa druge strane, psiholozi u želji da što više pomognu pojedincima, vrlo često zanemaruju sopstveno mentalno i telesno zdravlje iscrpljujući se i davajući se prekomerno. Upravo u takvim uslovima, dolazi do pojave stresa, a kada ne postoji reciprocitet odnosa, jave se idealistička očekivanja, preopterećenost, neravnomerna podela odgovornosti i posla, nepoštovanje od strane nadređenih i kolega, kod pojedinca se najčešće javlja sindrom izgaranja ukoliko se ovakve situacije prolongiraju bez tendencije da se nešto promeni.

Sindrom izgaranja - šta je to?

Sredinom sedamdesetih godina XX veka pojavili su se prvi naučni radovi koji su se bavili fenomenom “burn-out-a”. Termin je u upotrebu uveo psiholog Herbert Frojdenberger 1974. godine, koji ga je definisao kao izumiranje motivacije ili podsticaja, naročito tamo gde nečija privrženost ili odnos prema poslu ne daju željene rezultate. Naziv potiče iz naslova romana Grejema Grina “Slučaj Burn out” koji je objavljen 1961. godine, i u kojem glavni protagonista, arhitekta napušta svoj posao i odlazi u afričku džunglu.

Ovaj sindrom je počeo da se koristi s ciljem da se označi proces deteriorijacije koji nastaje u profesionalnom odnosu i u radu sa klijentima, odnosno bolesnicima u medicinskim, socijalnim i obrazovnim ustanovama, posebno onim koje se bave mentalnim zdravljem ljudi. Sam pojam je nastao u kliničkoj praksi, gde je Frojdenberg u radu sa volonterima u besplatnim pokretnim klinikama primetio da kod ovih mladih ljudi posle odredjenog vremena dolazi do promena u ponašanju, motivaciji, raspoloženju, stavovima i odnosu kako prema onima kojima pružaju pomoć, tako i prema kolegama.

Frojdenberger je pod izgaranjem na poslu podrazumevao: „Postepeni gubitak idealizma, energije, smisla i ciljeva koje često doživljavaju ljudi koji se profesionalno bave pomažućim profesijama, a što predstavlja neposrednu posledicu uslova u kojima rade, što se može sagledati kao odgovor pojedinaca na visok nivo hroničnog stresa u stručnim aktivnostima koji se praktično manifestuje u fizičkoj, emocionalnoj i mentalnoj iscrpljenosti”.

Postoje tri tipa ličnosti značajnih za razvoj sindroma izgaranja:

Posvećeni radnici – provode mnogo vremena na poslu, uz često volontersko ostajanje posle obaveznog radnog vremena. Rade do granica prihofizičke izdržljivosti i nastoje da ostvare blizak odnos sa klijentima;

Previše uključeni radnici – ne ostavljaju sebi vremena za slobodne aktivnosti, požrtvovani su, neretko posao nose kući, i mentalno su stalno uključeni u posao; 

Autotitativni radnici – imaju stav da niko ne može da obavi posao bolje od njih, te često ne dozvoljavaju kolegama da preuzmu deo njihovih obaveza čak i kada realno ne mogu sve da postignu sami . 

Kristina Maslah, profesorica psihogije i prorektorica za dodiplomske studije na Berkliju, na Univerzitetu u Kaliforniji, do spoznaje o sindromu izgaranja, došla je istražujući emocije. Prvo se kao apsolvent na Stanfordu interesovala za eksperimentalna istraživanja kojima je nastojala da otkrije kako ljudi tumače neodredjena stanja uzbudjenosti, odnosno kojim se znakovima koriste i koje informacije traže kako bi objasnili neodredjene osećaje. Nakon što je doktorirala 1971., zaposlila se na Berkliju i nastavila da istražuje emocije sa novim pristupom. Njena početna istraživanja su bila na zdravstvenim radnicima i uopšteno zaposlenima čiji posao uključuje pomaganje ljudima i zajednici, pri čemu je fokus bio na posmatranju kako se te osobe nose sa snažnim emocionalnim pritiskom na poslu. Kako su neki radnici svoje psihološke teškoće u intervjuima opisivali kao “izgaranja”, Maslah se usmerila na opisivanje tog fenomena koji se, iako nije bio nepoznat, retko izučavao.  

Njen rad je doveo do stvaranja “Maslach Burnout Inventory – MBI”, instrumenta za merenje sindroma izgaranja, brojnih članaka na ovu temu i objavljivanja knjige “Burnout: The Cost of Caring”. Maslah, koja se ubraja u najpoznatije istraživače sindroma izgaranja u SAD-u, podrazumeva pod ovim pojmom: “skup simptoma nastalih u situaciji prolongiranog stresa na radnom mestu koje karakteriše emocionalno iscrpljenje, fenomen depersonalizacije i smanjeno lično postignuće”.

Emocionalna iscrpljenost se najčešće pojavljuje kao centralni simptom sindroma izgaranja. Kada se emocionalne rezerve iscrpe, čovek više nije sposoban da se daje drugima i tada kod pojedinca dolazi do emocionalne iscrpljenosti, isceđenosti, odnosno dolazi do nemogućnosti pojedinca da se psihološki investira u onoj meri u kojoj to specifičnosti posla zahtevaju. Konstantnost davanja, bez reciprociteta, vremenom će prazniti emotivnu akumulaciju profesionalaca, razvijajući osećaj istrošenosti  i nemogućnost daljeg davanja.

Depersonalizacija podrazumeva razvoj specifičnih stavova i odnosa prema klijentima, kolegama i okolini. Bezosećajan i ravnodušan, pre svega negativan stav, može prerasti u grubo, neosetljivo ili čak neprilagodjeno ponašanje prema klijentima i/ili povlačenje od njih. U tom smislu C. Černis (Cherniss, 1980) definiše sindrom izgaranja kao proces koji je reakcija na napetost vezanu uz posao, a u kojem se profesionalni stavovi i ponašanje prema klijentu menjaju u negativnom smeru. Isključiva usmerenost pomagača na probleme, pri čemu se pozitivni aspekti u životu klijenta ne uzimaju u obzir, takođe može biti jedan od uzroka razvijanja negativnih stavova prema klijentima.

Smanjeno lično postignuće se može razviti u ekstremnije osećaje neadekvatnosti i neuspeha, gubitak samopoštovanja, pa čak u depresiju. 

Specifičnosti profesije

Svaka profesija postavlja određene zahteve i izazove pred pojedinca koji se opredeli za nju. U pomagačkim profesijama, u ovom slučaju profesiji psihoterapeuta, postoje specifični motivi koji doprinose sindromu izgaranja. Tako, na primer, od psihoterapeuta se očekuje da bude sveznajući, nepogrešiv, uvek siguran u svoje odluke, pacijent mu mora biti najvažniji, svoje potrebe mora podrediti struci, uvek davati svoj maksimum, i ponekad i da učini nemoguće odnosno da izleči ono što se objektivno ne može izlečiti. Pored organizacionih faktora i karakteristika klijenata, na pojavu sindroma izgaranja utiču i neke osobine ličnosti samih profesionalaca. Jedan od bitnih faktora jeste mogućnost profesionalca da održi  izvesnu distancu u odnosu na probleme klijenata. To ne znači hladnoću i distanciranost, već mogućnost profesionalca da saoseća sa svojim klijentom, a da pri tom ne bude u potpunosti preplavljen njegovim osećanjima. Empatija predstavlja proces unošenja doživljajnog dela sebe (dela koji ima sposobnost autopercepcije) u drugu osobu kako bi se razumelo njeno emocionalno iskustvo. Važan aspekt ovog procesa je da ne dolazi do gubljenja granica i konfuzije identiteta. Pojava stresa u pomagačkim profesijama se može podeliti na:

Opšte izazivače stresa kao što su: previsoko postavljeni zahtevi brige o pacijentu, manjak slobodnog vremena za predah u poslu, slaba društvena podrška profesiji, manjak vremena za lično zadovoljstvo;

Specifični očekivani preduslovi za pojavu stresa: dugogodišnje izlaganje stresu, neizvesnost rezultata lečenja, hronična premorenost, stalni zahtevi pacijenata i stalna potreba za održavanjem vlastite stručne spremnosti, prekovremeni rad i ometanje porodičnog i/ili socijalnog života uopšte;

Neočekivani stresovi: promene na radnom mestu sa obavezom preuzimanja novih poslova i odgovornosti, mešanje „trećih“ osoba u proces lečenja, stalne promene u zakonima i zdravstvenim propisima, izloženost sukobima sa pacijentima, poremećaj odnosa pacijent-psihijatar, finansijski problemi zbog nesigurnih prihoda i sve težeg vođenja prakse.

Negativne reakcije prema osoblju su karakteristične za profesije koje se bave radom sa ljudima.Vrlo često klijenti ne žele pomoć ali prisiljeni su na primanje pomoći.Karakteristike klijentele i/ili terapijskog odnosa često su takve da izazivaju stres.Situacije sa kojima se psihoterapeuti susreću neretko se odlikuju nasiljem ili nesocijalnim ponašanjem. Neprofesionalni odnosi između klijenata i terapeuta takođe pogoduju nastajanju sindroma izgaranja. Pored toga, i individualne karakteristike profesionalaca učestvuju u procesu etiologije sindroma izgaranja. 

Izraz lokus kontrole odnosi se na stepen do kojeg pojedinci osećaju da vladaju ishodom situacije. Svaki psihoterapeut razvija svoj lični osećaj. Oni psihoterapeuti koji preuzimaju na sebe potpunu odgovornost za terapijski ishod dosežu do takozvanog ,,idealističkog entuzijazma" ili mentaliteta ,,spasavanja sveta" (ovi psihoterapeuti imaju unutrašnji lokus kontrole). Na drugom kraju spektra nalaze se psihoterapeuti koji smatraju da nemaju bilo kakvog udela u terapijskom ishodu (spoljašnji lokus kontrole). Takvo ubeđenje praćeno je osećajem smanjene lične sposobnosti. Ukazuje se da obe ekstremne pozicije dovode do sindroma izgaranja, tj. ,,očvrsnute ličnosti" (hardy personality). ,,Očvrsnuta ličnost" se odlikuje samo-posvećenošću, rigoroznim odnosom prema okolini i osećajem važnosti, što uključuje samosvesnost, uvid u sebe i direktan prilaz rešavanju problema. 

Razvoju sindroma izgaranja sklonije su osobe sa visokim očekivanjima u pogledu ličnog i profesionalnog funkcionisanja. Profesionalci koji teže perfekcionizmu će teže podnositi situacije u kojima nisu u stanju da donesu određenu odluku, neizvesnost i osećanje nekom-petencije, što se nužno javlja tokom rada sa ljudima. Takođe, oni su skloniji da određene neuspehe pripišu sebi, gube iz vida da postoje određene okolnosti koje su van kontrole i klijenti koji nisu u stanju da prime pomoć. Ono što vodi sindromu izgaranja jeste stalan unutrašnji pritisak u pogledu radnog funkcionisanja, koje ukoliko nije u skladu sa očekivanjima osobe, budi osećanje krivice, inferiornosti, neadekvatnosti. Suviše idealistička očekivanja od radne sredine takođe mogu da dovedu do sindroma izgaranja. Ova očekivanja su naročito prisutna kod osoba koje su na početku svoje profesije iz domena socijalne i zdravstvene zaštite. Suočavanje sa određenim ograničenjima u pogledu pružanja pomoći može kod nekih osoba da izazove osećanja ljutnje, bespomoćnosti i beznadežnosti. Posledice stresa proisteklog iz rada sa ljudima bolje podnose osobe koje imaju realnija očekivanja kako u pogledu svog profesionalnog funkcionisanja, tako i u pogledu ustanove u kojoj su zaposleni. Sindromu izgaranja će manje biti skloni profesionalci čije samopoštovanje nije narušeno, koji imaju mogućnost introspekcije i uvida u sopstvene reakcije i koji mogu da traže pomoć i konsultacije svojih kolega. Posledice sindroma izgaranja mogu se ogledati u urušavanju odnosa poverenja, dehumanizaciji, skraćivanju terapijskih i radnih seansi, primeni fizičke sile, i uopšteno dobijanju lošijih usluga. Konačno, posledice može trpeti i celokupni kolektiv, odnosno ustanova u kojoj profesionalci pod stresom rade, tako što dolazi do podeljenosti i stvaranja grupa među kolegama, pogoršanju odnosa među članovima kolektiva, iritabilnosti i opšteg pada radne efikasnosti.

Prevencija sindroma izgaranja

Psiholozi koji rade kao terapeuti, savetnici mogu da vide šta klijenti treba da urade kako bi se brinuli o sebi, ali s vremena na vreme mogu da postanu „slepi“ za svoje potrebe. Briga o sebi bi trebalo da bude od primarnog značaja za njih.

Jako je važno prepoznati opasnosti psihološke prakse. Empirijska istraživanja govore o negativnim posledicama koje često mogu biti deo karijere terapeuta.  Anksioznost, blaga depresija, emocionalna iscrpljenost, i poremećaj odnosa klijent-terapeut su vrlo česte pojave. Ono što je jako interesantno kod psihoterapeuta je da oni pomažu klijentima na načine koje sami često ne praktikuju. Prevencija sindroma izgaranja, pre svega, podrazumeva da se ovaj problem prepozna i uvaži. Mnogi simptomi sindroma izgaranja se pogrešno prepoznaju kao izraz patologije profesionalca (depresivnost, iritabilnost, uzimanje sedativa), kao izraz neažurnosti (kašnjenje na posao, odsustvovanje, pad radne efikasnosti), i najčešće se na njih reaguje pojačanim pritiskom u pogledu radne discipline.

Strategija prevladavanja sindroma izgaranja treba da bude usmerena na pružanje pomoći i podrške profesionalcu kroz adekvatnu organizaciju posla i dovoljan broj supervizijskih sastanaka. Ovakav pristup je važan zbog mentalnog zdravlja pomagača, ali i zbog klijenata koji neće dobiti adekvatnu pomoć od osobe koja je iscrpljena. Cilj strategija prevladavanja sindroma izgaranja je sprečavanje njegovog pojavljivanja i jačanje lične otpornosti.Lečenje sindroma izgaranja je veoma teško. Osoba mora da menja svoje navike, ponašanja, ponekad radnu sredinu (na šta veoma često pojedinac ne može objektivno da utiče), a nekada i posao. U slučaju sindroma izgaranja, intervencije mogu ići u dva pravca: na lečenje kada se sindrom već ispoljio ili na njegovu prevenciju. Ono što je zajedničko za obe strategije jeste cilj da se pomogne osobama koje ispoljavaju simptome sindroma izgaranja da se konsoliduju i da pronađu nove veštine koje bi ojačale otpornost osobe na sindrom izgaranja. Kako je sindrom izgaranja specifičan u odnosu na neka druga psihička stanja, najbolji i najefektivniji lek bi bila prevencija.

Prevencija podrazumeva da pojedinac ima naročite kapacite za samouvid, ili takvu okolinu koja će prepoznati simptome na vreme i adekvatno reagovati. U ovakvim slučajevima je ponekad dovoljna okolina koja će pružiti podršku i razumevanje. Poslodavci su obavezni da organizuju posao adaptirajući se na individualne potrebe radnika. Ipak, u našoj sredini to još uvek nije dovoljno razvijena i prihvaćena praksa. Ono što bi bilo poželjno je pre svega stvaranje prijatne atmosfere na poslu, pobrinuti se da posao bude dobro organizovan i raspoređen, da se poštuju tuđa mišljenja, pružaju informacije o obavljenom poslu, i slično.

 Lične strategije za prevenciju sindroma izgaranja:

•  Edukacija kao vid kontinuiranog učenja;
•  Svest o sopstvenim osećanjima u privatnom životu;
• Razvijanje komunikacione spremnosti odnosno empatijske brižnosti u odnosu sa klijentima; 
• Samopomoć – spremnost na očekivanje stresa na poslu, uzimanje kraćih i češćih godišnjih odmora, negovanje generalnog optimizma u pogledu svega, 
• Bavljenje i otkrivanje hobija; 
• Reorganizacija rada – tako da se prorede časovi stresogenog posla; 
• Razvijanje interpersonalnih veština, mreža podrške, grupni sastanci, razgovor; 
• Vežbe samopoštovanja; 
• Tehnike relaksacije; 
• Meditacija, 
• Fizičke aktivnosti; 
• Zaustavljanje ruminirajućeg toka misli; Racionalno mišljenje, fokusiranje na ovde i sada nivo.

 Načini samopomoći:

 - samoopažanje vlastite izloženosti stresu i njegovih posledica: potrebno je uočiti koliko problemi na poslu imaju uticaj na spavanje, odnose u porodici, ishranu;

- strukturisanje vremena: odrediti prioritet zadataka, napraviti raspored rada i odmora za svaki dan;

- postavljanje granice: profesionalni ciljevi moraju biti jasni, realni i ostvarivi, mora se omogućiti odmor;

- posmatranje unutrašnjeg „dijaloga“: pokušati preformulaciju negativnih rečenica („ne mogu“, „ne znam“) u pozitivne („mogu“, „znam“) uz samoohrabrivanje;

- tehnika samoohrabrivanja: naći pozitivne stavove u životu koji dominiraju, postati svestan uzročnika stresa;

- tehnike relaksacije: pasivne (slušanje muzike, čitanje, spavanje) i aktivne (sve tehnike koje dovode organizam do opuštanja);

- negovati međusobne odnose sa kolegama na poslu, međusobnu podršku koja pospešuje rad i umanjuje faktore koji doprinose javljanju sindroma sagorevanja na radu (potrebno je razvijati veštine komunikacije sa drugima koje doprinose prevenciji javljanja sindroma sagorevanja na radu);

-  u težim slučajevima koji dugo traju preporučuje se psihoterapijski tretman.

Početnici a i iskusni terapeuti često upadaju u zamku prakse u izolaciji. Psihoerapeuti se često stide kada iskuse znakove umora, prenatrpanost i neadekvatnosti. Sprečavanje izolovanosti podrazumeva da se ima osećaj za zajednicu, prijatelje, nadzor, porodicu. Savet „održavajte um početnika“ znači da osoba treba da održava lični razvoj i da stalno pronalazi nove načine učenja bilo putem sticanja novih znanja, hobija, učenjem jezika, pohađanjem novog terapijskog modela. Takav pristup oslobađa pritiska da se sve zna i da se ima odgovor na svako pitanje. Bez obzira koliko iskusni i obrazovani da smo, uvek je dobro biti „otvoren“ za nove vidike i znanja.

Lečenje sindroma izgaranja na prvom mestu mora da uzme u obzir uzroke sindroma izgaranja. Osobi za koju se smatra da ima simptome sindroma izgaranja treba pažljivo i taktički pristupiti. Psihoterapija i savetovanje se preporučuju u drugoj i trećoj fazi. Prognoza najviše zavisi od individualnih karakteristika pojedinca. Pojedinci, svesni značaja koji u pojavi sindroma izgaranja na poslu ima njihov posao, a u nemogućnosti da spreće njegovu pojavu, jedini izlaz za sebe nalaze u promeni radnog okruženja, te napuštaju posao.

I šta sad? 

Svi su poslovi više-manje stresni i svako može biti kandidat za izgaranje. Međutim, za razliku od stresa koji se najčešće pojavljuje kod opasnih zanimanja poput pilota, policajaca, vatrogasaca i sl., izgaranju su najpre izloženi ljudi koji pristupaju poslu požrtvovano, s puno idealizma i želje da pruže pomoć drugima. Upravo, u ovu kategoriju spadaju psihoterapeuti. Posao psihoterapeuta ponekad može da bude težak, iscrpljujući i tužan. Psihoterapeuti se u svom radu, često susreću sa različitim životnim pričama, od kojih su mnoge tragične, a oni kao pomagači bespomoćni. Sa druge strane, ponekad su upravo klijenti ti koji stvaraju otpor u terapiji i/ili neasertivno, agresivno se ponašaju prema svom terapeutu. Kada je pojedinac zdrav, emotivno zadovoljan i profesionalno ispunjen, svom radu će pristupati sa mnogo više energije i truda, a samim tim će više uzivati u rezultatima svog rada i objektivnije sagledavati čak i neuspehe i mnogo bolje raditi na njihovom rešavanju nego kada je iscrpljen, frustriran i nezadovoljan. Kako psihoterapeuti važe za vrlo introspektivne ličnosti, sa visokim intelektualnim i emocionalnim kapacitetima, možemo očekivati u skorijoj budućnosti sve više istraživanja na ovu temu, pa čak i našoj sredini, kao i kreiranje većeg broja tehnika prevencije i zaštite, a pre svega proširivanje svesti o značaju i posledicama sindroma izgaranja.

Psihoterapeuti, brinite o sebi, jer niko drugi neće. Brigom o sebi, brinete i o drugima. 

Svi mi smo samo ljudi i kao takvi i mi smo slabi ponekad.

Bojana Obradović, REBT savetnica

• < Prethodna
• Sledeća >