Narcis.

Šta prvo pomislite kada izgovorite ovu reč? Kako zamišljate narcisa? Da li ste ikada bili u vezi sa
ovakvom osobom?

Pri pomisli na narcisa, svako verovatno najpre pomisli na osobu zaljubljenu u sebe, kojoj niko drugi osim nje same nije potreban, koja je uspešna, lepa, verovatno bogata... Možda većina nas pomisli kako i nije tako loše biti narcis jer oni izgledaju tako lepo, samouvereno, samozadovoljno, znaju da se izbore za sebe, kao da se nikada ne susreću sa neuspehom i nezadovoljstvom, i nekako kao da nemaju probleme u životu.
Kako biste reagovali kada bih vam rekla da se mnogi narcisi, negde duboko u sebi, zapravo često osećaju bezvrednim, slabim, pa čak i depresivnim, i da se iza njihovog šarmantnog i samopouzdanog osmeha zapravo krije krhko biće prilično nesigurno u sebe?

Ko u mladosti nije patio taj nije ni voleo, često se čuje kao izreka onih koji su to i sami iskusili i sad sa žalom posmatraju te davno prošle godine. Ima tu nostalgije, ali to je žal kako za svim onim lepim, inspirativnim, pokretačkim, što je oličeno u ljubavi, ali isto tako i za patnjom, neizbežnim pratiocem svake velike ljubavi. Patnja koja dolazi neizostvno. Neodvojiva je od ljubavi i sigurnosti koju ona pruža i iskusili su je svi oni koji su voleli i bili voljeni, makar u nekom stepenu. Zašto je to tako?

Dok govorimo o „separacionom strahu“ ili „strahu od odvajanja“ najčešće zamišljamo sliku deteta koje ne želi da se razdvoji od svoje majke, plače tokom odlaska na prvi dan škole ili se protivi tome da ostane u vrtiću. Međutim, odrasli mogu takođe doživeti osećanje straha i bespomoćnosti kada se razdvajaju od ljudi koji su im vrlo značajni i dragi. Često je bolno baviti se tim stanjima jer su ona vrlo preplavljujuća i teško podnošljiva. „Neću moći bez nje“, „Ja to ne mogu da podnesem“, „Bez njega sam tako prazna“ najčešće su rečenice koje se izgovaraju u tim trenucima kada se odvajanje doživljava ili se samo zamišlja. To mogu biti situacije raskida partnerske veze, odlaska na studiranje u drugi grad, državu, na putovanje pa čak i uobičajeno razdvajanje na nekoliko dana, iz različitih razloga. Ekstremni nivoi javljanja separacionog straha mogu biti lako prepoznatljivi – npr. osoba doživljava panični napad.  Ipak,  ćešče se javljaju blaže, na prvi pogled, manje vidljive manifestacije straha od odvajanja, koje zapravo veoma utiču na svakodnevni život.

Posmatrajući praksu, čini se da je najveći broj problema, ako ne i svi koji se iznose pred psihoterapeuta pitanje ljubavi: raskid veze, neuzvraćena ljubav, odsustvo ljubavi, zaljubljivanje...Onda je prirodno da i lek za ove probleme takođe bude ljubav. Drugim rečima, ljubav je svuda oko nas. Ali šta je zapravo u srži ovog, teško opisivog a tako poznatog, fenomena?

Tema ljubavi podjednako je bila interesantna kroz vreme: najveće intelektualne revolucije bile su praćene revolucijama u pogledu shvatanja oblika ljubavi (viteška ljubav u srednjem veku, romantična ljubav renesanse i savremena, slobodna ljubav).

Strah od bliskosti ima svoja mnoga lica i naličja, često nije u fokusu sam strah, već elementi koji mogu proizići iz same bliskosti. Da bismo razumeli strah od bliskosti, pre svega treba da definišemo sam pojam bliskosti. Bliskost predstavlja osećaj povezanosti koji se stiče kroz otvorenu komunikaciju, ekstravertnost, jednu opštu dostupnost i otvorenost ka svetu, a česti uslovi za njeno ostvarivanje mogu biti osećaj poverenja kao i dopadanje.

Formula osobe koja se plaši bliskosti može zvučati „Vezati se za drugog, znači otvoriti se za drugog. Imati poverenja“, problem nastaje ako nemamo poverenja.