Proljeće je 13og u decembru ili bilo kog drugog

Kategorija: PSIHOBLOG

General Vojiček Jaruzelski je uvođenjem vanrednog stanja u velikoj meri ograničio revolucionarnu aktivnost antirežimske struje u Poljskoj – Sindikata Solidarnosti. Vođa pokreta, Leh Valensa, dve godine kasnije, nakon kobnog decembra, dobija Nobelovu nagradu za mir. Neki kažu da je taj dan poslednji trzaj lepog vremena. Neki kažu da to nema nikakve veze. Pale su prve bombe na Hanoj, rođen je Hajnrih Hajne, a mene uvek podseti na muziku i neku tamo devojčicu za koju sam verovao da se zove Azra.

Ivan Pavlov i družina Slobodne volje

Opiti Pavlova, ruskog fiziologa, uče se verovatno još u srednjoj školi. Uče se pretpostavljam i na svim humanistički orijentisanim fakultetima. Ali, uglavnom to sve ostaje negde na margini, kao kuriozitet, kao zanimljivost, nešto poput jadne Lajke ili famozne bifurkacije Nerodimke. Zapravo, Pavlov je naučio psa da luči pljuvačku (salivira) na zvuk zvona. Pre svakog obroka, pas je bio izložen zvuku. Nakon određenog broja ponavljanja iste situacije pas je salivirao samo na zvuk čak i kad ne bi bilo hrane. Slično tome, Votson je „podučio“ malog Alberta, da se plaši belog pacova, iako se dete u početku nije plašilo životinje. Svaki put kada bi se Ivan Pavlov NLM3pojavio pacov, Votson bi tresnuo u gong što je izazivalo reakciju straha kod deteta, te je posle nekog vremena i bez neprijatnog zvuka sama pojava pacova bila zastrašujuća za dete. Šta više, rezultati ovog eksperimenta su dodatno poktkrepljeni time što se mali Albert, štićenik sirotišta, plašio ne samo belog pacova, već i belog zeca, bele krpe, belog mantila i još gomile stvari koje su bile bele. Refleksi koji nemaju veze sa biološkom stvarnošću nazivaju se uslovni refleksi. Oni se uče, oni su nametnuti, a njihovo ispoljavanje često je do te mere autentično da se poreklo refleksa uopšte i ne dovodi u pitanje. Lučenje pljuvačke na zvono i strah od belog pacova su upravo takvi refleksi.

O Nerodimki ne znam puno, skoro ništa, ali sasvim sigurno znam da je Pavlov, verovatno neznajući šta čini, uzdrmao temelje mnogih lepih i bajkovitih priča i teorija o ljudskoj prirodi. Ivan Pavlov se za života bavio proučavanjem funkcija srca, jetre i pomalo refleksinim reakcijima i kao takav okinuo čitav set istraživanja i teorijskih stremljenja koja će nešto kasnije biti nazvana bihejvioralna psihologija. Kako kažu, čovek je crna kutija, a ono što definiše njegovo postojanje se može neposredno opaziti: draž (stimulus), rekacija na draž, kao i prateće nagrade i kazne u odnosu na datu reakciju. Nema priče o unutrašnjim kvalitetima, prosto je i jednostavno. Svako ponašanje se može pojačiti, oslabiti ili ugasiti, ako se primene adekvatne nagrade ili kazne. Tokom razvoja pravca, sa prostih telesnih rekacija kao što su salivacija ili strah, prešlo se ne proučavanja dosta širih i kompleksniijh odnosa između okolnosti i ponašanja. Kreirani su vaspitni i obrazovni programi, rehabilitovani su prestupnici, lečen širok spektar psihopatologije. I sve to bez toga da je iko pomenuo ego, super ego ili sa druge strane neku ekskluzivnu vrednost čoveka, koju, zaboga, nemaju druge vrste.
Uspeh bihejvioralne psihologije je u određenim područjima nesumnjiv, negde nije. I danas se retko kad primenjuje u svom izvornom obliku. Ipak, ono što ostaje je eksperimentalno potvrđeni i postulirani prinicp učenja – učenje uslovljavanjem. Ma koliko verovali u svemoć naše svesti, podsvesti, naše apstrkatne i slobodno lebdeće volje i ma koliko bili zastupnici ovog ili onog mišljenja o ljudskoj prirodi, kada se osvrnemo na sebe i ono što nas svakodnevno čini, teško da neće biti bar nekog belog pacova ili pak, kud i kamo, ponekog neprikladnog balavljenja.

O ritualima kojekakvim

Praznici. Danas jedemo posno, danas ručamo zajedno, čekamo da prođe ponoć i skoro je nezamislivo ako bi bilo drugačije. Ako bi primenili bihejvioristički model izdvojićemo datum kao stimulus, paraznično ponašanje kao reakciju, a kao moguću kaznu i nagradu za datu reakciju – društveno odobravanje. Pa tako ako 31og u 23h učimo za ispit ili na Badnje veče u špajzu jedemo nešto masno rizikujemo da budemo označeni kao krajnje neprikladni. Suprotno tome, oni koji ostanu do 5 ujutru na zabavi ili poste na vodi biće verovatno sagledani kao poprilično dobro usklađeni. I sve, kao da to ne bi moglo tog ili bilo kog drugog. Praznično ponašanje je dobar primer učenja uslovljavanjem. No, broj zvaničnih praznika je ograničen, a ono što ostaje nesputano, čini se, je naša tendencija ka „prazničenju“, ka čvrsto ukorenjenim obrascima reagovanja, dok se opravdanje postupaka traži na često nejasno definisanom polaritetu prikladno-neprikladno.
Pa tako, Pavlovljevom psu je svakako bilo „prikladno“ da počne da luči pljuvačku na zvuk zvona jer ceo taj proces povezivao sa motivom gladi, odnosno sa ishranom, ali da li se prikladnost naših reakcija može uvek oceniti na tako pouzdanom parametru, kao što je glad. Pored toga što se za veliki broj reakcija ne može pronaći neki jasno definisani smisao kao cilj, one se uporno održavaju neprezajući od besmisla i jalovih interpretacija egzistencije.

Naličje kojekakvih

Verujem, složićemo se, da mnoga ponašanja u našem repertoaru možemo da označimo kao prvo nepotrebna, a kao drugo potencijalno štetna. Nekad razotkrivanje takvih ponašanje ide teško, jer bivaju toliko uobičajena da se smisao objašnjava, paradoksalno, upravo njihovom učestalošću i istrajnošću (to radim celog mog života). Ali, ako zanemarimo moguće logičke greške u tumačenju, nije nemoguće preispitati delotvornost i svrhovitost sopstvenih akcija po navedenim proljece jeprincipima uslovljavanja. U situacijama, kada je uočena štetnost ponašanja nedvosmislena, postoje različite mogućnosti pristupanja problemu – počevši od onih uobičajenih autokorektivnih varijanti do nekih možda koja uključuju druge ljude, pa čak i profesionalce. No tu je situacija, manje ili više jasna, doduše ne i uvek jednostavna. Čini se, na nivou priče o uslovljavanju, dilema se gradi oko onih reakcija i ponašanja čiji smisao odnosno procena prikladnosti ili neprikladnosti se nazire tek kroz maglu ili pak se uopšte ne vidi. Nije jasno da li su štetne ili korisne ili su možda sasvim nepotrebne. Takođe, ne znam da li ispitivanje na životinjama može da odgovor na tako nešto, ali sam uveren da bar za kratko može zapodenuti intuiciju, koja je ovom slučaju verovatno i krajnje odredište. Ne samo zbog toga što se od intuicije ne može dalje, već zato što možda nije ni potrebno.
U opitu sličnom onom Pavlovljevom, jedan deo životinja je naučen da pre obroka sledi zvuk zvona, dok su druge bile samo hranjene bez uvođenja dodatnih stimulusa. U drugom delu opita i jednoj i drugoj grupi životinja je bila ukinuta ishrana u periodu od nekoliko dana, s tim što je ova prva grupa i dalje bila izlagana zvuku zvona kao i pre. Prateći aktivnosti i opšte zdravstveno stanje zamorčića, pokazano je da bolja prošla grupa koja je redovno salivirala na zvuk iako nije bilo hrane, nego ona grupa kojoj nisu uvedeni dodatni stimulusi. Rezultati su tumačeni pretpostavkom da je grupa koja je razvila uslovni refleks, zapravo naučila način kako da period deprivacije (izostanka hrane) ispuni i nedostatak hrane zameni približnim aktivnostima. Zapravo, iako je smisao reakcije izgubljen, odnosno nejasan, reakcija je sama po sebi pokazala kao dovoljna, kao cilj, koji u ovom slučaju značio održavanje života.
Prihvatajući surovu realnost, da se ponašanje često izgrađuje kao čin vrlo jednostavnih procesa, prihvatamo i to da su ta ponašanja ponekad korisna, nekad štetna, a nekad i bez nekog jasnog cilja. Isto tako, kao što stičemo, nije nemoguće i da menjamo. Ili ostanemo isti. Svesni toga da dosta onih stvari koje uradimo od kad se probudimo pa dok ne legnemo i nije vredno nekog filma i duboke analize, ostajemo pri njima. I to, ne zato što smo tamo neki uvrnuti mazohisti lutanja. Često u isto vreme, i složeno i prosto , ono što se ne vidi, ne znači da i ne postoji, niti da će se ikad videti.