Fetišizam

  • Kategorija: Seksualni problemi

fetishizamDžejkob je po svemu prosečna osoba. Obožava svog sina i sebe smatra pravim srećnikom jer je uspeo da "ulovi" tako lepu ženu kao što je njegova. Međutim, ako pitate Džejkoba čega se seća sa prvog sastanka sa svojom suprugom, neće znati da navede nijedan detalj, npr. nijedan komad odeće koji je ona tada nosila. Ipak, jedno sećanje je i dalje živo, sećanje na bež sandale otvorenih prstiju i kaišćić koji je nežno obavijao njeno stopalo. Neobično? Da, ali za Džejkoba ženska stopala su ono što su lepo lice, grudi, izvajan struk i duge noge za druge muškarce; zapravo, stopala ga toliko privlače da ga i sam pomen fraze "stopa padavina" u vremenskoj prognozi dovodi do snažne erekcije.

The Other Side of Desire, Daniel Bergner

Neobični seksualni stimulusi

Ako bi Vas neko upitao da navedete šta je zajedničko čoveku i šimpanzi, verovatno ćete reći da su to sisari izražajnih lica koji koriste oruđe i da su često glavni glumci u brojnim smešnim klipovima na youtube-u. Malo je verovatno da ćete pomenuti da i jedan i drugi mogu da osete seksualno uzbuđenje dok posmatraju čizme. Bilo da je to čizma na nozi (recimo, čuvara zoo-vrta) ili čizma bačena u neki kutak prostorije i čovek i šimpanza kada ugledaju cet obscur objet du désir reaguju na sličan način: usmeravaju pažnju na objekat, prilaze mu, doživljavaju erekciju i obično tu napetost razrešavaju masturbacijom. Objekat koji može da izazove ovakve reakcije je fetiš-objekat a osoba kod koje mogu da budu izazvane ovakve reakcije se naziva fetišista. Često se sreće podatak da fetišisti mogu da postignu seksualno uzbuđenje isključivo uz pomoć fetiš-objekta, ali to nije nužno tačno.

Koliko su fetiši karakteristični za ljude, ili bar neke od njih, svedoče i podaci o postojanju raznih grupacija koje praktikuju određenu vrstu fetišističkog ponašanja. Na primer, u Japanu postoji čitava potkultura, tzv. Omoraši, koja svoje vreme i seksualnu energiju posvećuje posmatranju osobe koja ne može da izdrži prepunjenost svoje bešike te se javno ponižava ispuštanjem mokraće. Ovo je jedan prilično redak oblik fetiša i razmišljanje o njemu kao prototipu može nas dovesti do raznih pogrešnih zaključaka u vezi sa ovom pojavom. Da se to ne bi desilo potrebno je da pogledamo statističke podatke.

Epidemiologija

Fetišisti su pretežno muškarci. Nažalost, podaci koji govore o proširenosti posebnih tipova seksualnih fetiša su vrlo oskudni. Ipak, jedan interdisplinarni tim sastavljen od psihologa i medicinskih radnika došao je do sledećih podataka: najrasprostanjeniji su oni koji se odnose na telo i njegove modifikacije. Rezulati su prikazani po opadajućem poretku, počevši od najzastupljenijeg:

  • Fetiš prema stopalima i nožnim prstima
  • Fetiš telesnih tečnosti
  • Fetiš tipa tela (npr. veoma gojazne ili niske ili mišićave osobe...)
  • Fetiš prema telesnim modifikacijama (tetovaže, pirsinzi...) 

Ostale manje zastupljene podgrupe ove kategorije su fetiš prema etnicitetu/rasi, pupku, genitalijama, grudima i zadnjici, maljavosti, noktima i telesnom mirisu.

Druga grupa fetiša su oni koji se odnose na objekte koji se nose na telu. Iz ove grupe najzastupljeniji su objekti koji se nose na nogama, stopalima i preko zadnjice (suknje, čarape, cipele...), donji veš, kostimi i odela koja se nose preko celog tela i preko posebnih delova tela, kao što su jakne, šeširi, ogrlice, razne vrste okova i lisica, kao i manje uobičajeni fetiši prema stetoskopima, pelenama, kateterima, slušnim aparatima i sl.

Fantomsko stopalo

vino i nogeVilajanur Ramačandran pozabavio se pitanjem najrasprostranjenijeg fetiša – fetiša prema  stopalima. Ramačandran je radio sa osobama koje su imale iskustvo fantomskog uda: osobe kojima su ruka ili noga amputirane izveštavale su da i dalje osećaju senzacije iz nepostojećeg dela tela. Neki od njegovih pacijenata koji su ostali bez stopala prijavljivali su, između ostalog, i seksualne senzacije koje su ih čak dovodile do orgazmičkog stanja. Ovaj naučnik se potom domišljato dosetio da poveže ono što već zna o organizaciji mozga sa ovim fenomenom. Svaki naš telesni organ, ruka, usta, nožni prst itd. ima svoju mentalnu reprezentaciju, svojevrsnu neuralnu sliku samog sebe koja je locirana na sasvim određenom mestu u mozgu. Mentalne predstave genitalija i stopala su u tom smislu prve komšije, te je moguće da kod pojedinih osoba dolazi do neke vrste prespajanja između ovih moždanih regiona i voila - evo foot fetish-a! U svakom slučaju, to bi značilo da ako stimulišemo genitalije, informacija koja putuje iz ovih organa u mozak nekako "sklizne" i u deo za stopala. Potom dolazi do povezivanja seksualnog uzbuđenja i ovog do tada ni po čemu erotizovanog dela tela. Iako ovo deluje kao veoma zanimljivo objašnjenje koje čak ima i uporište u nekim empirijskim podacima, ono svakako nije dovoljno. Ono možda može delimično da objasni kako nastaje fetiš prema stopalima, ali šta je onda sa navedenim stetoskopima i slušnim aparatima? Oni definitivno ne spadaju u predstave naše telesne sheme (mada o slušnim aparatima možemo da diskutujemo).

Drugi istraživači su pokušali da utvrde da li se kod fetišista javljaju razlike u električnim moždanim signalima kada se posmatra fetiš-objekat (npr. donji veš, stopalo) i konvencionalni seksualni objekat, (npr. grudi, torzo, stidno područje itd). U poređenju sa kontrolnom grupom muškaraca sa konvencionalnim seksualnim preferencijama, fetišisti su pokazali jaču opštu neuralnu aktivaciju kada su posmatrali fetiš-objekat. Ipak, po pitanju konvencionalnih seksualnih objekata, ove dve grupe se nisu razlikovale. U jednom sličnom istraživanju utvrđeno je da je u kontrolnoj grupi aktiviran je jedan deo temenog režnja, dok se kod grupe sa specifičnim seksualnim preferencijama više aktivira čeoni režanj.

Podaci iz studija mozga mogu da nam pomognu da bolje razumemo osnovu mnogih psihičkih pojava. Međutim, kada je reč o fetišizmu, za sada nije ponuđena nijedna neurološka teorija koja bi mogla na zadovoljavajući način da objasni dobijene rezultate. Ipak, psiholozi su ponudili potencijalna objašnjenja. Tako, među prvima se koji se bavio ovim problemom bio je Frojd, ali se njegova tumačenja iz današnje perspektive više posmatraju kao anegdote. Iako postoji više pristupa ovom fenomenu, ovde će biti prikazan bihejvioristički, najviše zbog toga što su slični rezultati dobijeni u različitim laboratorijski kontrolisanim studijama i čiji su principi potom ušli u terapiju fetišizma.

Fetišizam, kako ga bihejviorista vidi

Jedna psihološka teorija o tome kako nastaju fetiši dolazi iz pera bihejviorista. Njihove ideje bi se u najkraćim crtama mogle opisati na sledeći način: mi već imamo određen repertoar ponašanja tj. reakcije na neke objekte ili situacije. To su dakle, stari, već poznati objekti u odnosu na koje "znamo" kako da reagujemo. Međutim, tokom života suočavamo se sa raznovrsnim novim objektima i situacijama. Ako su su oni vremenski bliski starim, dolazi do pridruživanja  stare reakcije novom objektu. Na primer, ako ne volimo predavača, može se desiti da počnemo da ne volimo ni predmet koji on predaje samo zato što se uvek javljaju  zajedno. Dakle, dolazi do generalizacije reagovanja. Na sličan način, bihejvioristički orijentisani psiholozi pokušavaju da objasne kako nastaju fetiši – u momentu seksualne igre, određeni objekti koji su prisutni u toj situaciji povezuju se sa uzbuđenjem i osećajem prijatnosti. Tinejdžer koji istražuje svoju seksualnost može da posmatra različite predmete. Do snažnijeg uzbuđenja, orgazma i relaksacije može da dođe slučajno dok je u fokusu pažnje jedan konkretan objekat a ne neki drugi. Nakon toga, naš tinejdžer može nastaviti da preferira taj objekat u svojim seksualnim aktivnostima. Ponavljanjem dolazi do učvršćivanja povezanosti između uzbuđenja i objekta. Nakon toga, fetiš-objekat ima svojstvo da sam izaziva seksualno uzbuđenje.

Ova hipoteza je potvrđena u nekim studijama: u laboratoriji, muškarci su na ovaj naučeni da reaguju erekcijom na ženske čizme ali i na geometrijske oblike i novčiće! Iako ovo objašnjenje na prvi pogled deluje zadovoljavajuće, ono ima propuste. Pomenimo najpre Kulidžov efekat: kod pacova je utvrđeno da se period između ejakulacije i erekcije skraćuje kada se dovede nova ženka – to se obično (a nekad i preterano) uzima kao opravdanje zašto i kod ljudi dolazi do "hlađenja" prema partneru. Međutim, kod fetiša se dešava upravo suprotno – seksualno uzbuđenje ne splašnjava iako se isti objekat izlaže iznova i iznova! Dalje, laboratorija nije isto što i životna situacija: u laboratoriji imamo jedan objekat kojem je osoba izložena a u realnim situacijama mnogo njih - kako onda nastaju određeni fetiši? Zašto se želja češće vezuje za stopalo, a ne recimo lakat? Ili već pomenuti stetoskop i slušni aparat? Istraživači se ponovo pozivaju na eksperimentalne podatke: utvrđeno je da se seksualno uzbuđenje lakše javlja kad su stimulusi objekti koji poseduju neka od sledećih svojstava: crnu ili ružičastu boju, ako su svilenkasti ili svetlucavi, prijatni na  dodir itd. Dalje možemo samo da spekulišemo zašto baš te karakteristike a ne neke druge (pokušajte sami i verovatno ćete barem delom doći do istih zaključaka kao i naučnici). Za sada makar znamo da postoje sasvim specifična svojstva objekata koja "privlače pažnju" i koja ih kandiduju za fetiš-objekat. Ali, jedno drugo pitanje ostaje otvoreno: zašto nemaju svi ljudi fetiše?

Ličnost

Verovatno zato što je svako od nas specifična osoba sa specifičnim crtama ličnosti, sposobnostima i željama! Kao što postoje sasvim određene karakteristike koje objekat mogu načiniti fetišem, tako postoje i osobe sa određenim osobinama ličnosti koje mogu da ih načine fetišistima. Ili možda ne?

U jednom istraživanju ispitivana je povezanost crta ličnosti i seksualnih misli i ponašanja, između ostalog i onih ponašanja koja se mogu posmatrati kao fetišizam. U opticaju su bile sledeće dimenzije ličnosti: ekstraverzija (u globalu se odnosi na društvenost i sklonost da se spontano reaguje), emocionalna stabilnost, otvorenost, saradljivost i savesnost. Iako su pronađene izvesne povezanosti između određenih seksualnih fantazija i crta ličnosti, one nisu opstale kada su ispitanici upitani da li praktikuju te fantazije. Ipak, ispostavilo se da kod tipičnih ekstraverata možemo da očekujemo fetišistički transvestizam, tj. postizanje seksualnog uzbuđenja usled oblačenja odeće suprotnog pola. Takođe, pokazano je i da osobe niske emocionalne stabilnosti razmišljaju o tome da su vezane ili zarobljene, npr. lisicama. Ipak, misliti o jednoj temi ili objektu nije isto što i činiti nešto u vezi sa tim, a to poslednje je nužno da bi se neki objekat mogao svrstati među fetiše. Naravno, veća je verovatnoća da prećutite kada vas neko upita "Da li ste radili to i to?" nego kada vas upita "Da li ste ikada mislili o tome?". Ipak, da po tom pitanju, bar u slučaju sadomazohističkog ponašanja i fetišizma, razlike nema pokazano je u jednoj studiji u kojoj je kao instrument za beleženje prećutnih stavova korišćen modifikovani test implicitnih asocijacija: ispitanici koji su eksplicitno naveli da imaju pozitivan stav i da praktikuju ove radnje su i na implicitnom testu dali usaglašene odgovore. Isto je važilo i u obrnutom slučaju.  Zaključak? Na osnovu dosadašnjih studija ne možemo  da damo konačan odgovor o povezanosti crta ličnosti i sklonosti ka fetišizmu.

Fetiš – problem ili ne

tufnice dvaImati fetiš ne znači nužno imati i problem. Fetišizam je stvar stepena. Kada je slabo izražen tada nije problem a osoba obično nema nikakvih poteškoća u svakodnevnom funkcionisanju - vodi uobičajen seksualni život, a tokom seksualnog odnosa fetiš-objektu posvećuje samo veću pažnju. Ako ima sreće da pronađe odgovarajućeg partnera koji prihvata njene sklonosti može da formira veoma skladnu i funkcionalnu partnersku zajednicu. S druge strane, osobe sa veoma isključivim seksualnim ukusom, sa snažnim fetišima, mogu da naiđu na različite životne i seksualne poteškoće. Tada fetišizam jeste problem. Na primer, u literaturi se sreće slučaj jednog 27-godišnjaka koji je zakonskim putem prosleđen na tretman pošto je bez saglasnosti naterao devojčicu da sisa njegov nožni palac. Averzivna terapija se sastojala u izlaganju snažnih neprijatnih mirisa dok se posmatrao privlačan stimulus, tj. stopala. Nakon 4 meseca fetiš je potpuno iščezao. Osim averzivne terapije, u lečenju fetišizma koriste se još neki postupci. Na primer, klijentima se često savetuje da nastave sa masturbiranjem nakon ejakulacije dok je penis neresponzivan. Klijenti se ponekad uče i da seksualno reaguju na "prave objekte" tako što im se izlažu slike celog ženskog tela dok doživljavaju zadovoljstvo. Ovi postupci su često praćeni i razgovorom sa terapeutom. Razgovori su naročito važni jer se u nekim slučajevima fetišizam javlja kao prateća pojava uz glavni problem.

Nažalost, terapija fetišizma je retko uspešna. Uzrok neuspeha delimično leži u labavim teorijskim postavkama na kojima tretman počiva. Kada se tome doda i nezainteresovanost klijenata da se odreknu fetiša, možemo da razumemo zašto su prognoze nekad toliko loše kao kod teških mentalnih oboljenja.

Danas, fetišizam se sve više posmatra kao varijacija normalnog seksualnog života. Da li će lečenja biti ili ne uglavnom zavisi od toga da li pojedinac doživljava svoje sklonosti kao problem. Neki autori prognoziraju da će fetišizam u nekom trenutku zadesiti ista sudbina kao što je sedamdesetih godina zadesila dijagnozu homoseksualnosti – uklanjanje iz okvira patologije, samo ovaj put verovatno sa mnogo manje buke.

Marija Trkulja, studentkinja psihologije

 

Za dalje čitanje i uživanje

Laws, D. R., & O'Donohue, W. T. (Eds.). (2008).Sexual deviance: Theory, assessment, and treatment. Guilford Press.

Baumeister, R. F. (Ed.). (2001).Social psychology and human sexuality: Essential readings. Psychology Press.

Bhugra, D., & Munro, A. (Eds.). (1997). Troublesome disguises: Underdiagnosed psychiatric syndromes. Wiley-Blackwell.

Tagged under: fetis