NAJVEĆE ZABLUDE U PSIHOLOGIJI
- Kategorija: Zanimljivi tekstovi
Kao i svaka delatnost koja se direktno bavi čovekom, psihologija je često predmet interesovanja laika i tema brojnih neformalnih diskusija. Budući da rezultati psiholoških istraživanja umeju da budu šokantni i neočekivani, ponekad je teško razlučiti šta je to naučna činjenica, a šta zabluda. A zabluda svakako ima. Pretpostavljam da ste čuli za neke od mitova koje ćemo u ovom tekstu razbiti i nadam se da posle čitanja nećete biti previše razočarani.
Hipnoza je stanje transa gde osoba bespogovorno sluša komande hipnoterapeuta
Iako u kinematografiji često nailazimo na scene hipnoze pod kojom su likovi u stanju da urade „strašne stvari“, npr. da počine ubistvo, krađu ili su podložni „ispiranju mozga“ i sl., prava hipnoza koja se odvija u psihoterapijskom kontekstu zapravo izgleda mnogo drugačije. Istraživanja moždanih talasa pokazuju da je osoba potpuno budna tokom hipnoze. Praksa pokazuje da se hipnotizovana osoba može odupreti i suprotstaviti zahtevima hipnoterapeuta ukoliko su oni u suprotnosti sa njenim ubeđenjima. Hipnoza nije niša opasnija i mističnija stvar od bilo kog drugog terapijskog postupka: bezbedna je, može se prekinuti u bilo kom trenutku i njom se osoba ne može izmanipulisati da dela suprotno od svojih želja. Kao tehnika se najčešće koristi za odvikavanje od pušenja, ublažavanje anksioznosti, lečenje depresije, fobije i sl.
Još jedna zabluda je da je Sigmund Frojd bio majstor hipoze. Međutim, njemu skoro da nije polazilo za rukom da hipnotiše svoje pacijente – zahvaljujući tome danas se koriste brojne tehnike u psihoanalizi koje je Frojd razvio u zamenu za hipnozu (npr. metod slobodnih asocijacija).
Psihologija u detektivskoj kancelariji
Da li mislite da izveštaj sa poligrafa, tj. detektora laži može biti uzet kao jedan od dokaza krivice ili nevinosti prilikom istraživanja zločina? Prilikom jednog istraživanja na koledžu u SAD, 45% studenata psihologije potvrdno je odgovorilo na ovo pitanje. Nisu bili u pravu. Poligraf funkcioniše tako što registruje reakcije organizma koje su karakteristične za stresne situacije (puls, znojenje, krvni pritisak) pod pretpostavkom da izgovaranje laži predstavlja stres za osobu, bar na fiziološkom nivou. Šta nije u redu sa tim? Pre svega, osobe se razlikuju po nivou fiziološke aktivnosti – osoba koja se prirodno više znoji je utoliko veći lažov ako slušamo izveštaje sa poligrafa. Drugo, sama pomisao na zločin može izazvati određeni nivo stresa kod ispitanika. I konačno, naivno bi bilo verovati da je izgovaranje laži uvek i za svakoga stres.
Svako ko je gledao bar jednu epizodu serije „Criminal Minds“ mogao je da vidi kako se lako i logično iz nekoliko kapljica krvi na tepihu izvode zaključci o karakternim osobinama zločinca, njegovim traumama iz detinjstva, porodici u kojoj je odrastao i istoriji mentalne bolesti. Na veliku žalost, kriminalistički „profajling“ ima značajno manji domet i bazira se više na anegdotama nego na psihologiji. Drugim rečima, teško da se išta pouzdano može reći o zločincu i nakon razgovora sa njim, a kamo li na osnovu mesta zločina.
Predrasude o mentalnim bolestima
Jedna od velikih predrasuda je da su duševno oboleli ljudi nasilniji od „zdravih“. Veliki udeo u tome ima Holivud i senzacionalistički pristup prikazivanju mentalnih bolesti. Međutim, sprovođena istraživanja nisu potvrdila da postoji značajna korelacija između mentalne bolesti i nasilja. Na primer, u kazneno – popravnim ustanovama ne postoji veći procenat ljudi koji su mentalno oboleli nego bilo gde kao što ni među mentalno obolelim pacijentima nema veći procenat nasilja nego inače. Međutim, kada se posmatra samo populacija obolelih ljudi, najnasilniji su oni sa bolestima zavisnosti (alkoholizam), a značajno manje nasilni su šizofreni i depresivni ljudi.
Takođe, postoji predrasuda o tome da težim psihičkim poremećajima nema leka. Čak 40% pacijenata obolelih od šizofrenije eliminiše simptome bolesti i u stanju su da postanu ponovo socijalno i radno sposobni.
„Pričajte mi o vašem detinjstvu“
Postoji predrasuda o tome da svaki psihoterapijski proces počinje ovom rečenicom. Istina, postoje psihoterapijski pravci koji veliki akcenat stavljaju na detinjstvo i rani razvoj. Istina je, takođe, i da postoje pravci koji su gotovo suprotni u ovom pogledu: orijentisani su na tekuće probleme i na blisku budućnost, imaju proaktivan pristup i štaviše zastupaju stanovište da preveliko bavljenje korenima određenog psihičkog problema može biti i kontraproduktivno – ono može uticati na to da se problem dodatno učvrsti i može ometati proces rešavanja istog.
Ova predrasuda zasnovana je na još jednoj predrasudi – da je celokupna ličnost čoveka determinisana događajima iz prvih godina njegovog života. Iako istraživanja pokazuju da određeni odnosi i procesi iz ranog detinjstva imaju značajne posledice na celokupan život (npr. veza majke i deteta), postoje i druga istraživanja koja potvrđuju pretpostavku o tome da se čovek razvija i menja u svojim kasnijim godinama, uči nove obrasce ponašanja i sam aktivno učestvuje u izgradnji svoje ličnosti – a to je celoživotni proces.
Mali Albert
Ogled sa malim Albertom koji su Votson i Rajnerova sproveli 1920. smatra se jednim od najpoznatijih i najmanje etičnih ogleda u psihologiji. Mali Albert, beba od 8 meseci uslovljena je da razvije fobiju od belog zeca tako što je uplašena jakim zvukom dok se igrala sa tim zecom. Postoji legenda da je Albert u svom odraslom dobu „izlečio“ od ove fobije terapijskim procesom. Nažalost, to je samo legenda. Albertovo pravo bilo je Daglas Merit, i on je preminuo u šestoj godini svog života.
Ovo su samo neke od zabluda o psihologiji na koje se često nailazi. Kao budući psiholog, smatram to ohrabrujućim – što je više mitova i ljudi koji greše, to je više ljudi koji razmišljaju i pričaju o psihologiji. Ona kao nauka još uvek prolazi kroz dečije bolesti, ali svaki pravi put ka sazrevanju tuda i vodi.
