Jeste li se ikada zapitali šta sve može uticati na proces tokom kojeg razmatrate i odlučujete hoćete li sa određenom osobom stupiti u kontakt i eventualno  postati prijatelj/ica? Koji vas svesni i/ili nesvesni motivi i nagoni teraju da preferirate određene karakteristike kod ljudi, a da od nekih ljudskih osobina bežite glavom bez obzira u kontekstu prijateljstva? Generalno, postoji mnogo odgovora na ovu temu, manje ili više tačnih, prihvaćenih i proverenih, s obzirom na to da je psihologija prijateljstva nedovoljno istražena oblast u okviru psihologije jer većina psihologa izbegava da se njome bavi. U narednim redovima biće predstavljene određene hipoteze i fenomeni koji objašnjavaju začetak i  formiranje prijateljstva i, ono što je za nas interesantno, faktore i uslove koji utiču na verovatnoću da sklopimo prijateljstvo sa drugim ljudima. Predstavljene hipoteze i fenomene treba, svakako, uzeti sa rezervom jer nisu jednako  empirijski potkrepljeni, zatim proističu iz različitih teorijskih okvira (od kojih su neki poprilično razvijeni, a neki su tek u začetku) i najzad, neki su popularniji i bolje prihvaćeni u javnosti, a neki manje.

FRENKLINOV EFEKAT  (Ben Franklin Effect)

Prema rečima čuvenog Ben Frenklina: “Čovek koji vam je jednom učinio dobro delo će biti spremniji da učini još jedno dobro delo nego neko koga ste vi zadužili.” Ideja ovog fenomena je da ukoliko učinimo nekome uslugu, ishod toga će biti da će nam ta osoba postati draga. Ovo se, naime, dešava zato što ljudi opravdavaju svoje ljubazne postupke prema drugima time što su im se ti ljudi svideli, te smo im zbog toga učinili uslugu. Ako želite da se poslužite ovim fenomenom, zamolite osobu da vam učini neku sitniju uslugu i nemojte mu baš odmah uzvratiti učinjenu uslugu.

HIPOTEZA KONTAKTA  (Contact Hypothesis)

Po ovoj hipotezi, jednostavno dovođenje članova različitih grupa (koje su u konfliktu) u međusoban kontakt će ukloniti nesporazume i predrasude među njima i oni će početi sve više da razumeju jedni druge. Međutim, ukoliko želite da sprijateljite dve zavađene strane, potrebno je ispuniti još nekoliko uslova- ukloniti izvorni konflikt među njima, dovesti dve posvađane strane u međuzavisnu situaciju (da moraju sarađivati), obezbediti jednak status obe strane (tj. ne favorizovati nikoga od njih), obezbediti pozitivan kontekst u kom će se dve strane susresti, i izabrati tipične predstavnike obe strane koje će stupiti u kontakt. Ovaj se pristup ponekad primenjuje kod sitnijih prekršaja, kada prestupnik, umesto zatvorske kazne, treba direktno da pomogne žrtvama svog prekršaja.

EFEKAT RASTVORA   (Dilution Effect)

Prema ovom fenomenu, ako želimo da ublažimo ili eventualno potpuno uklonimo određene stereotipe koje neki ljudi imaju prema nama ili osobi koju poznajemo, treba tim ljudima da pružimo izvesnu informaciju o sebi/osobi koju poznajemo i tako sebe/osobu približimo njima. Ta informacija može biti i sasvim banalna i potpuno nevezana za okvir stereotipa koji ljudi imaju o nama/nekoj osobi, pa im tako možemo reći gde smo išli u osnovnu školu, gde nam rade roditelji, koje filmove volimo, itd. Dakle, efekat rastvora funkcioniše tako što pružanjem informacije mi smanjujemo oslanjanje ljudi na izvesnu sliku koju su izgradili o nama (koja je, pritom, sačinjena i od stereotipa) i pokušavamo da ostvarimo viši stepen bliskosti.

HIPOTEZA EMPATIJE I ALTRUIZMA  (Empathy-Altruism Hypothesis)

U slučaju da prema određenoj osobi osećate empatiju, ako se ta osoba nađe u situaciji da joj je potrebna pomoć, postoji velika verovatnoća da ćete joj pomoći, i to bez uzimanja u obzir hoće li vam ta osoba nekada vratiti usulugu, dakle, potpuno nesebično ćete biti spremni da joj pružite pomoć. Međutim, ukoliko prema nekome ne osećamo empatiju, pomoći ćemo im samo ako je nagrada za pomoć koju pružamo vredna truda (pod „nagradom“ se misli na različite stvari, od novčane nagrade, pa sve do povećanja vrednosti našeg lika i dela u očima drugih).

ZAKON PRIVLAČENJA  (Law of Attraction)

Ovde važi sasvim jednostavno pravilo (koje vam je sasvim sigurno i poznato)- Sličan se sličnom raduje, kako glasi čuvena izreka. Dakle, što imamo sličnije stavove sa određenim ljudima, to će nas oni više privlačiti i to ćemo više želeti da održimo kontakt sa njima.

HIPOTEZA UKLAPANJA  (Matching Hypothesis)

Ova hipoteza smatra da mi biramo svoje prijatelje isto kao što biramo romantične partnere- nalazimo one sa sličnim nivoom fizičke atraktivnosti i lepote. Ipak, ovo se ne može primeniti na osobe sa jako niskim samopouzdanjem jer one ako nisu zadovoljne sobom, neće biti zadovoljne ni osobama sličnim njima samima u bilo kom pogledu.

EFEKAT PROSTE IZLOŽENOSTI   (Mere Exposure Theory)

Ukoliko smo duže i više u kontaktu sa nekim/nečim, ta će nam se osoba (predmet, pojava) više sviđati i biće nam draža. Dakle, ovde je prisutan uticaj familijarnosti ili poznatosti na nas- ako nam je neka osoba dosta izložena, stalno je viđamo, mnogo vremena provodimo sa njom (na radnom mestu, na fakultetu, itd), počeće vremenom da nam biva bliska.

EFEKAT NESPRETNOSTI   (The Pratfall Effect)

Odnosi se na situaciju u kojoj osoba napravi smešnu grešku ili učini nešto na nespretan, smotan način (koji će najverovatnije proizvesti smeh kod drugih), a posledica toga je da je drugi ljudi počnu smatrati simpatičnom i dragom. U osnovi ovog efekta nalazi se to da kada čovek načini grešku (koja, naravno, nije ozbiljna, već se može okarakterisati kao simpatična), on pokazuje da je na kraju krajeva običan čovek, nesavršen i sličan drugima, pa će ga ljudi više voleti, jer ne predstavlja pretnju, za razliku od osobe koja naizgled nikada ne greši, uvek je u pravu i „savršena“ je.   

EFEKAT BLIZINE  (Propinquity Effect)

Ovaj se efekat odnosi na tendenciju kod ljudi da sklapaju prijateljstva sa onim osobama koje su često u njihovoj blizini, sa kojima imaju česte susrete. Što se više srećemo i komuniciramo sa određenim ljudima, to je veća mogućnost da ćemo se sa njima združiti. Ovakva se prijateljstva neretko formiraju kod komšija, kolega na poslu, učenika, itd.

TEORIJA POTKREPLJENJA (Reinforcement-Affect Theory)

Ključni pojam iz ove teorije koji objašnjava stvaranje prijateljstva bilo bi klasično uslovljavanje, koje nas usmerava da nam se sviđaju ljudi koji su u blizini kada nam se dešava nešto lepo i dobro (dakle, ovde uočavamo princip asocijacije osobe i pozitivnog događaja). Ti ljudi uopšte ne moraju biti zaslužni za tu pozitivnu stvar koja nam se desila, ali mi ćemo ih vremenom jednostavno povezati sa lepim emocijama, pa će oni u nama uvek buditi takve emocije kada ih vidimo.

HIPOTEZA ODBIJANJA  (Repulsion Hypothesis)

Jednostavno rečeno, više volimo ljude sa stavovima koji su slični našim stavovima. Možemo se manje-više složiti i sa ljudima čiji se stavovi donekle razlikuju, ali će nas i te kako odbijati ljudi čiji se stavovi i mišljenja umnogome razlikuju od naših. Pa, tako, kada biramo prijatelje, najlakše ćemo odbaciti one osobe čiji su stavovi van nekih naših prihvatljivih granica razmišljanja.

Kao što možete primetiti, izloženi fenomeni i hipoteze predstavljaju raznovrsne okvire sagledavanja procesa sklapanja prijateljstva, fokusirajući se na različite elemente u tom procesu i potencirajući različite osobine i karakteristike ljudi koje deluju na taj proces. Uzevši u obzir njihovu heterogenost, na vama je da odlučite koji od pristupa vam je najbliži, koji najbolje objašnjava vaše ponašanje u ovom kontekstu i ponašanje vaših bližnjih, a možda bi najsmislenije bilo kombinovati ih u svakodnevnoj interakciji sa ljudima.

Aleksandra Petrović, studentkinja psihologije

• < Prethodna
• Sledeća >