Odrastanje - Emocija

Prema teoriji Bridžisove emocije se razvijaju od samog rođenja deteta, počev od jednostavnih koje se vremenom usložnjavaju. Tek rođena deca imaju jednu emociju, koja se može okarakterisati kao difuzno uzbuđenje. Sa tri meseca dete počinje da diferencira zadovoljstvo od nezadovoljstva (to je period kada je moguće da primetite da vam se beba osmehuje). Sa otprilike 6 meseci iz nezadovoljstva se razvijaju strah, gađenje i bes (nije li zanimljivo kako se prvo upoznamo sa negativnim emocijama?). Oko dvanaestog meseca života, iz zadovoljstva se razvijaju privrženost i ushićenje (iz kojeg sledi radost oko druge godine), a iz nezadovoljstva proizilazi ljubomora.

Tokom druge i treće godine života deteta javljaju se emocije koje su povezane za razvojem svesti o vlastitoj ličnosti, a koje podrazumevaju da su prethodno razvijene osnovne emocije urođene ljudskim bićima. U tom smislu govorimo o ponosu, stidu i krivici. Različiti autori smatraju da već trogodišnjaci vrlo dobro osećaju i manifestuju stid kada su u nečemu neuspešni i ponos kada su uspešni. Veruje se, logično, da je reakcija u skladu sa težinom aktivnosti (ako je zadatak lak – više su postiđeni ako nisu uspešni, a ako je težak više su ponosni kao uspešni) – dakle sposobni su i za određenu samoprocenu kapaciteta koje treba uložiti u rad.

Razvoj emocija omogućava raznovrsnije doživljavanje i ponašanja i stvaranje bogatijih međuljudskih odnosa. Kod deteta su emocije prilično somatizovane (u smislu da je telesni doživljaj veoma snažan i da se mnoge emocije telesno izražavaju; što je delom posledica nerazvijenosti govora deteta) a jedan od ciljeva njihovog razvoja je i desomatizacija (koja omogućava da pojedina osećanja ne ekspresujemo, ili bar ne telesno, u situacijama kada nam to nije od koristi). Razvoj emocija bi takođe trebalo da omogući da se od nevoljnog ponašanja dođe do voljnog, u smislu intenziteta, trajanja, kvaliteta i predvidivosti emocija. Takođe, intenzitet emocija se smanjuje, sve ređe preplavljuju, što je ogroman zadatak koji “neutralizacija i mentalizacija” treba da postignu.

Kao što dete pitamo “Jesi li gladan, hoćeš da jedeš (“am am”)?”, i time kod njega formiramo ideju “Kada mi krči stomak ja hoću hranu, kada hoću hranu ja sam gladan”, tako ga učimo i emocijama. U situacijama kada dete plače, mi prepoznajemo da bi ono moglo biti ili tužno ili ljuto ili ga nešto boli, pa zavisno od konteksta tako i reagujemo. Važno da je da verbalizujemo našu pretpostavku (“Udarila si nogu, pa te boli i zato plačeš, zar ne?“), zato što dete onda stiče utisak da mi znamo o čemu se radi, onda i ono zna, i zbunjenost se dešifruje i ublažava. Takođe, važno je podsticati otkrivanje pozitivnih emocija, npr: “Evo dok se igramo vidim poneki tvoj osmeh, znači da ti prija i da si srećan, zar ne?” Sledeći korak u učenju emocija je njihova gradacija (malo, prilično, mnogo, ali i uzbuđen, veseo, oduševljen). Nakon toga deca se uče prepoznavanju osećanja drugih ljudi (što može biti najuspešnije preko izraza lica članova najuže porodice uz njihov govor o tome, ali i preko omiljenih junaka različitih crtaća).
Nekada deca izražavaju emocije samo promenom ponašanja u smislu odstupanja od uobičajenih načina ophođenja. Događa se, tako, da su deca uznemirena, aktivnija nego inače, nespokojna, da grickaju nokte ili sisaju prst iako im to prethodno nije bila navika. Veruje se da je to posledica novih osećanja ili stanja koja ne razumeju ili ne umeju da ih iskažu.

Pretpostavljate da u emocionalnom razvoju deteta ključnu ulogu igraju roditelji koji treba od njega da stvore nezavisnu, samopouzdanu ličnost. Da bi se u tome uspelo, dete treba da se oseća sigurno i prihvaćeno u svojoj porodici. Zadatak roditelja je da imaju poverenje u postupke deteta i da ga podržavaju, da ga postiču da iznosi svoja mišljenja i tako učestvuje u odlučivanju i ukupnom porodičnom životu. Ogledanje dečjih želja, stremljenja u ranom uzrastu i nenametljivi podsticaji, ključni su za razvoj vere u sebe. Ako dete shvati da roditelji veruju u njega, ono će naučiti da veruje u sebe.

Mnogi psiholozi smatraju da su deca u predškolskom periodu najemotivnija i da najjače reaguju na ljutnju, strah i radost. Veruje se da deca još uvek nisu u potpunosti naučila da sakriju ili ublaže svoje reakcije i doživljaje, da su spontani i iskreni. Deca sa tugom kao dominantnom emocijom mogu imati igračku od koje se ne odvajaju ili zamišljenog prijatelja (što je prirodno ako se pojavi kao razvojna faza) čime poručuju da ih roditelji ne slušaju i ne obraćaju dovoljno pažnje na njih pa oni pronalaze „osobu od poverenja“ (ukoliko su ovakva stanja produžena).

Pri testiranju za upis u osnovnu školu jedan deo dečije spremnosti odnosi se upravo na emocionalnu inteligenciju i mogućnost razumevanja i regulisanja (u smilu intenziteta manifestovanja) emocija. Razvojna psihologija veruje da se u okviru razumevanja može raspoznati: prepoznavanje i razumevanje emocionalnih izraza, razumevanje uzroka i posledica emocija, razumevanje sopstvenih osećanja i identifikovanje zbunjenosti, odnosno početno rasvetljavanje pomešanih osećanja.
Kao što su spremni da osmisle svoj završetak neke priče ili bajke i kao što mogu imati svest o posledicama pojedinih ponašanja, tako postižu razumevanje mentalnih stanja vezanih za budućnost. U ovom periodu (završetak predškolskog i početak osnovnoškolskog uzrasta, 5-8 godina) češće se javljaju mentalna stanja vezana za strah nego za radost i tugu.

Već sam pomenula mentalizaciju i neutralizaciju, a sada bih nešto detaljnije objasnila te procese i naglasila njihov značaj. Mentalizacija podrazumeva sposobnost da prepoznamo emotivno stanje u kojem se nalazimo, mogućnost imenovanja emocija. Neutralizacija podrazumeva sposobnost da naša emotivna stanja koja se pojavljuju kao previše intenzivna i preplavljujuća dovedemo do prihvatljivog intenziteta koji ne ometa naše funkcionisanje. Najčešće se neutrališu seksualne i agresivne tendencije, pri čemu se trudimo da ih usmerimo ka razumnom i kritičnom mišljenju i mogućnosti dolaska do cilja.
Ova dva procesa usvajaju se od malih nogu, zapravo zajedno sa učenjem emocija. Ipak, nismo svi podjednako uspešni u ovim procesima, a oni zaista jesu nužni za našu uspešnost u životu (oni predstavljaju bazu na koju se nadograđuju neke više emocionalne sposobnosti). Ukoliko smo, iz ovih ili onih razloga, propustili ovu životnu lekciju, možemo je savladati kroz proces savetovanja i psihoterapije.

Bejtman i Fonagi definišu mentalizovanje kao „mentalni proces pomoću kojeg neka osoba implicitno ili eksplicitno tumači svoje ili tuđe postupke kao smislene na osnovu intencionalnih mentalnih stanja kao što su lične želje, potrebe, osećanja, verovanja i razlozi“. Mentalizacija je neka vrsta tumačenja, kako primetimo neko dešavanje mi pokušavamo da ga objasnimo i pridamo mu neko značenje (zbog čega se prilično može razlikovati zavisno od subjekta o kome govorimo). Mi se pitamo kakve namere je neko imao kad je nešto uradio. Naši stavovi prema drugima i odnos s njima zasnivaju se na uverenju da razumemo njihove dobre ili loše namere. Imamo tendenciju da očekujemo da svi mislimo na isti način, pa zato nekada besnimo ili se razočaramo kada shvatimo da je to uverenje sasvim iracionalno.
U svakom razgovoru, pri slušanju ili posmatranju, kad god imamo neku dilemu, mi mentalizujemo, a da nismo nužno svesni da to radimo. Štaviše, važno je imati na umu da bi stalno eksplicitno mentalizovanje preopteretilo naš kapacitet za obradu informacija, te da se taj proces primenjuje samo u vanrednim situacijama ako smo generalno bez nekih emocionalnih „ispada“ (kada su situacije sa kojima se do sada nismo susretali u pitanju ili neke previše opsedajuće emocije).

Dobro mentalizovanje sopstvenih misli i osećanja ima različite oblike i različite načine ispoljavanja svoje značajnosti. Ona veoma važna pomena su: adaptibilnost, prihvatanje promenljivosti, kritičko mišljenje, svesnost o uticaju osećanja, doživljaj autobiografskog kontinuiteta, te opšte vrednosti i stavovi (kao što su opreznost, realni optimizam itd).

Kada nismo u stanju da prepoznamo sopstvena osećanja mi u velikoj meri od njih zavisimo. Ako smo u njih sigurni, ako ih razumemo, bolje ćemo formulisati ciljeve, lakše donositi odluke i veštije možemo voditi svoj život. U tom smislu možemo govoriti o samosvesti kao sposobnosti. Ljudi sa razvijenom samosvesti nisu previše kritični prema drugima, otvoreni su za različita iskustva, iskreni prema sebi i drugima, ali su i svesni svojih granica i mogućnosti. Samosvest podrazumeva i svest o svojoj vrednosti (“Ako ne poznajemo sebe ne možemo ni znati koliko vredimo”), pa se oni ni ne potcenjuju niti precenjuju, već imaju vrlo realnu samoprocenu. Nedostatak samopouzdanja izražava naše dubinsko nepoznavanje vlastite ličnosti. Spremni su da prihvate kritiku na svoj račun, što dalje znači da su sposobni da se razvijaju i usavršavaju. Što je manje razvijena ova sposobnost manja je i uspešnost nošenja sa problemima, a intenzivnija neprijatnost koju oni nose sa sobom. Od samosvesti zavisi stepen naše samokontrole, koja NE podrazumeva potiskivanje osećanja već razvijenost volje koja će ih pravilno prepoznavati i kanalisati. Dalje, samosvest i samokontrola u velikoj meri utiču na samopouzdanje. “Ljudi se često osećaju inferiorno ili superiorno sudeći po mišljenju drugih, ali retko daju sebi tu moć.”

Kada govorimo o prepoznavanju i razumevanju emocija drugih ljudi važno je znati da svi delimo iste emocije i da time nestaju ili se bar umanjuju barijere uzrokovane hijerarhijom ili nekim drugim socijalnim faktorima. Ljudi koji vode računa o emocijama drugih ljudi (pri tome ne stavljaju potrebe i želje drugih ispred svojih) uspešniji su i prihvaćeniji u različitim socijalnim i profesionalnim krugovima.

Mnoga istraživanja poremećaja i tretmana istih govore o važnoj ulozi mentalizovanja, a najefektivniji nalazi prikupljeni su u slučaju nastanka post-traumatskog stresnog poremećaja, graničnog poremećaja ličnosti, poremećaja ishrane i depresije. Takođe, podaci se odnose na pozitivne efekte kod roditelja, čija deca pokazuju kontrolišuće ili agresivno ponašanje.
Osnovne karakteristike psihoterapijskih tretmana zasnovanih na mentalizaciji smatraju da je potreba za interpersonalnim odnosima duboko utemeljena u psihički život pojedinca, da je sposobnost za prepoznavanje, razumevanje i ublažavanje ekstremnih emocija osnova zdravog razvoja pojedinca i zdravih odnosa sa drugima.

Sandra Nikolić, specijalni pegagog i psihoterapeut u O.L.I. edukaciji

• < Prethodna
• Sledeća >