Osnovni principi Geštalt terapije

Široko ti polje...

"10 i 3 je 14", izgovorila sam dok sam kraljem nosila duplu desetku i trojku, na šta se moj deda pobunio: "Ne, ćero, to kad budeš konobarica."

Dugo sam mislila da konobari imaju neku drugu matematiku u odnosu na običan svet, što me je pomalo zbunjivalo, ali me je deda ipak ovime naučio da čovekove postupke ne možemo posmatrati van konteksta u kome se nalazi, van pravila, normi i formi koje njegovo "polje" nalaže.

Ne želim, niti mogu da geštaltističku teoriju polja, za koju se u literaturi navodi da je "lepilo koje sve koncepte drži na okupu" svedem na "1+1=2", ali bih volela da Vam makar malo približim tako često i rado pominjani pojam u Geštalt terapiji. Svako ko se ikada sreo sa ovom terapijom, čuo je makar jedared: "Tako je donelo polje.", ili "Da li primećuješ kako kreiraš polje?" I, iako svi osećamo polje (sigurno su Vam poznate situacije kada svi u jednoj prostoriji kanda malo zadremaju, ili se atmosfera uzburka, pa svi kao da zatrepere, to polje vibrira ili se smiruje), zaista su retki oni koji ovaj pojam mogu jasno da definišu, nacrtaju, obuhvate sve što on sa sobom nosi. Otuda baš i naslov ovog teksta: ustaljena fraza iz srpskog jezika koja jasno ukazuje na širok spektar mogućnosti.

Opšte je poznata činjenica da ne zavisi baš sve od pojedinca i da mnogo toga dolazi i od sredine. Čovek ima potrebu da se "nahrani", da iz sredine uzme potrebno, ali bi takođe da odbaci ono po njega toksično i, naravno, i čovek je na isti način potreban svom okruženju. Vođeni ovim silama, silama privlačenja i odbijanja, čovek i sredina kokreiraju polje. U geštaltističkoj literaturi ovo je polje organizam-sredina. Pojedinac u ovo polje donosi svoje "iskustveno polje", polje unutar sebe, svoje poglede, osećaje, stavove. Ova dva polja neminovno utiču jedno na drugo i doprinose dinamici i organizaciji odnosa.

Dalje, polje ima određene principe koje ću ja, radi jasnije predstave, pokušati da smestim u terapijsku seansu.

Prvi princip je princip organizacije, onaj baš o kome sam učila od dede. Jer smo mi bili organizovani da u na početku navedenoj situaciji igramo karte, pošteno. U terapijskoj seansi organizujemo polje terapeut-klijent, kokreiramo bezbedno i podržavajuće okruženje u kojem klijent može da istražuje i eksperimentiše sa novim ponašanjima. Da nije u pitanju ova, nego neka druga organizacija, mogli bismo na primer da posmatramo dve osobe koje prijateljski ćaskaju.

Drugi je princip sadašnjosti. Čuveno geštaltističko "sada i ovde". I ne, nema geštalt ama baš nikakve pretenzije da izbriše nade i sećanja, već, baš naprotiv, da ih prizna i uvidi kako na klijenta, baš sada i ovde, utiču. Naša je prošlost većma sa nama, imamo fajlove sličnih iskustava strpane u foldere i za njima nesvesno posegnemo kada se nalazimo u sličnoj situaciji. Tako ako klijent, koji ima strah od autoriteta, na isti uplašeni način gleda svog terapeuta, terapeut će, u sada i ovde, prizvati situaciju koja je doprinela ovoj "šemi", a šema nije ništa drugo do ponašanje koje se ponavlja i, iako je jednom ili čak i više puta, bilo adekvatno, više ne doprinosi zdravom funkcionisanju. Tako u sada i ovde klijent ima mogućnost da iz druge perspektive pogleda u svoja sećanja i anticipacije i omogući sebi širi repertoar ponašanja.

Treći je princip jedinstvenosti. Ne postoje dve iste situacije. Terapeut nema odgovore koje će izvući iz rukava, niti lek koji se "uvek koristi u ovakvim slučajevima". I terapeut i klijent su u sada i ovde, u jedinstvenom polju, utičući jedan na drugoga svojim iskustvenim poljima koja su, takođe, jedinstvena.

Na prethodni princip nadovezuje se princip procesa promene, jer ako su elementi jedinstveni, tako će, shodno tome, i polje biti jedinstveno. Elementi polja, koji su u stalnoj interakciji, menjajući sebe, menjaju i odnose izmedju sebe i, samim tim menjaju polje. Recimo da klijent dolazi terapeutu nezadovoljan odnosima u porodici. Baveći se ovom temom sa terapeutom, dolazi do novih uvida i gleda na situaciju iz drugačije perspektive. Kada usvoji (i) ovaj novi pogled na polje iz kojeg je došao, on se tamo vraća drugačiji. Sa novom svesnošću, na drugačije načine uzima od svog okruženja i na drugačiće načine daje. Samim tim dobija i drugačije reakcije od strane sredine i time menja čitavo polje. Kada opet dođe na terapiju, on u polje terapeut-klijent unosi i promene koje su se odigrale u polju porodice. Ovo nas dovodi do toga da je promena jedina konstanta u polju.

Poslednji, peti princip, je princip potencijalne relevantnosti svakog elementa. On nam govori o tome da nas svaki delić polja, ma kako se nevažnim činio, može nekuda odvesti. Klijent koji radi sa više terapeuta bio bi iznenađen za kako različite delove njegove priče mogu da se uhvate. Ona prethodna jedinstvenost situacije donese da je nekome trenutno u fokusu gestikulacija, nekom drugom glas, nekom trećem sadržaj Vaše priče i, za šta god se uhvatili, sve potencijalno dovodi do uvida, ništa se ne podrazumeva, niti odbacuje kao nevažno.

Verujte u polje, ono donosi mnogo, i evo, dok o njemu pišem, donosi mi još jednu lepezu ideja o kontaktu, odnosima, interakciji, percepciji i zamišljam ga kao nevidljivu nit koja me povezuje sa Vama, budućim čitaocima ovog teksta, koji menjate mene čitajući ove redove i razumevajući ih na hiljadu različitih načina, podržani svojim jedinstvenim iskustvenim poljima.

Dok se tako igram mislima dolazi mi, onako za kraj, rečenica:

Biti u polju znači biti i jedinstven, i povezan.

Dragana Stanojević, geštalt psihoterapeut u edukaciji

• < Prethodna
• Sledeća >