Neka žaba mi stoji u grlu. Tresem se kao da imam Parkinsona, srce mi drnda toliko jako, kao da je dobilo dugačke ruke i lupa me po glavi. Prve rečenice ne mogu da se setim, ali se zato podsećam da sam glupa i da ne zaslužujem priliku koju sam dobila. Ovaj scenario sam već proživljavala ranije, pa je bilo vrlo moguće da će se odigrati 15 minuta pred moj javni nastup na konferenciji u Parizu. Međutim, ja sam odlučila da bude drugačije. Da, eto tako, prosto sam odlučila.

 Moj tekst je izabran i pozvana sam da sa još 30 mladih iz različitih zemalja sveta prezentujem svoju ideju. Krajnji cilj događaja bio je sastavljanje deklaracije o viziji mladih o obrazovnim sistemima u budućnosti. “Vau! Pa bravo Anja.”, pomislila sam. I umesto da uživam bar neko vreme u osećaju zadovoljstva, sreća je trajala kratko. I to je greška u startu koja nas perfekcioniste seče. Nemamo vremena da se radujemo svom uspehu. Odmah idemo dalje gladni nove hrane. Alavi ljudi kojima tri rafaelo kuglice ne zadovoljavaju potrebe. Oni hoće još! Hoće celu kutiju, a kad i nju sljušte, ubrzo dobiju poriv za novim slatkišem. Odmah sam počela da sumnjam. “Ma mora da im je trebao predstavnik Srbije pa su me zato pozvali, nemoguće je da im se zaista svidelo ono što sam napisala, možda se čak nije dovoljno ljudi prijavilo pa su pozvali mene...“. Ali šta je tu je, i da je tako, znala sam da me čeka moj prvi ozbiljniji javni nastup i to na engleskom jeziku. 

- Nalaziš se u situaciji da moraš da položiš ispit da bi ostvario uslov za budžet. Poslednji je rok, poslednja šansa, a ne možeš da se skoncetrišeš, anksiozan si i samo razmišljaš kako ćeš da padneš. Te misli te dodatno uznemiravaju, i dalje ne možeš da učiš...  Pitaš se da li da popiješ lek za smirenje.

- Tvoji roditelji se neprekidno svađaju kada odeš kući za vikend. Čini ti se da to više ne možeš da izdržiš, ne znaš kako svoj bol da savladaš, nemaš snage da to prihvatiš i razumeš, samo želiš da prekineš uznemirenost i da se  opustiš. Pitaš se da li da pomešaš vino i bensedin i pokušaš da zaspiš.

- Dečko ti se već danima ne javlja, brineš da je prestao da bude zainteresovan za tebe ili da je našao drugu devojku, a tebi je veoma stalo do njega i osećaš se užasno. Želiš samo, makar na kratko, da zaboraviš na to i da spavaš, ali ne možeš da zaspiš. Pitaš se da li da popiješ neki lek koji će ti pomoći da zaspiš.

Prokrastinacija je odlaganje obaveza ili važnih zadataka, odlaganje nečeg što nam u datom trenutku nije najprijatnije da uradimo i umesto toga bavljenje stvarima koje su ili manje neprijatne, ili čak mnogo zabavnije da se rade u datom trenutku. Naime, ovaj oblik ponašanja ima gotovo svako od nas, i ona se može reflektovati u različitim sferama života. Pod prokrastinaciju može da se svrsta i kada ostavimo pranje suda za kasnije, kada odlažemo dan kada ćemo početi da spremamo ispit, kada odlažemo izlazak na dejt iz straha da ne budemo odbijeni, kada odlažemo polaganje diplomskog, započinjanje dijete, vežbanja, itd. Dakle, svako od nas se bar jednom u životu susreo sa prokrastinacijom i ona jeste normalan oblik ponašanja, međutim problem nastaje kada prokrastinacija postaje hronična i kada nas ometa da ostvarimo svoje potencijale, i dovodi do poteškoća u našoj karijeri. Ove osobe obično odlažu neprijatne aktivnosti za sutra, a kada dođe sutra,one ne izvrše zadatak koji su odložile, već ponovo odlože za sutra, i čitav epilog priče je najčešče potpuno odustajanje od izvršavanja obaveze, ili završavanje obaveze u kratkom vremenskom roku.

„Šta mi se to dešava?!“ – prva misao koja ti proleće kroz glavu. Pokušavaš da udahneš vazduh ali on je tako težak, nema kiseonika. Udišeš u prazno, pluća ti se skupljaju, usta ti se suše. Znojiš se, hladni i topli talasi znoja te preplavljuju. Odeća ti je toliko tesna, davi te, steže oko vrata. Hiljadu neprijatnih misli ti prolazi kroz glavu, ne možeš da ih zaustaviš. Preplavljen si, obavijen crnilom.

Da li Vam je poznat ovaj osećaj? Ukoliko je odgovor potvrdan, na pravom ste mestu.

Anksioznost i napadi panike su jako česta pojava, naročito među mladim ljudima. Kada se mladoj osobi desi ovako nešto, prva reakcija je najčešće prestravljenost. Stanje u kom nemamo kontrolu nad sobom je poražavajuće, preplavljujuće jezivo. Mnogi svoje probleme sa anksioznošću pokušavaju da reše uz pomoć lekova, ali na taj način se obično problem samo „zamaskira“ i, najčešće, pre ili kasnije „izbije na površinu“. Naravno, kada je u pitanju teži oblik anksioznosti, lekovi jesu potrebni, iako ni tada oni suštinski ne rešavaju problem, već samo stabilizuju naše psihičko stanje kako bismo mogli da krenemo na psihoterapiju. Ono što ja želim da Vam prenesem ovim člankom jeste sledeće: JEDINI EFIKASNI LEK PROTIV ANKSIOZNOSTI NALAZI SE U VAMA SAMIMA.