Tri pravila za tačno tumačenje

Primetila sam da ljude jako zanima tumače njegovora tela, što je i sasvim razumljivo. Najveći broj poruka od druge osobe dobijamo upravo putem različitih neverbalnih kanala. Takođe, kada smo nekongruentni (ono što govorimo rečima, dakle verbalno, i telom, neverbalno, nije u saglasnosti), mnogo nam je značajnija neverbalna poruka.Rečima je daleko lakše lagati, nego telom. Ono što nam olakšava tumačenje neverbalnih poruka, jesu neke univerzalne poruke koje važe za celo čovečanstvo ili neke kulturološke, koje važe za okruženje u kome živimo.

Kako je ova tema popularna, postoji puno priručnika za tumačenje govora tela. I ljudima je to prilično zanimljivo da čitaju, a da onda i primenjuju novo stečena znanja na tumačenju svojih prijatelja i poznanika. Međutim, postoje tri pravila pri tumačenju neverbalnih poruka koje treba imati na umu, kako ne bismo donosili pogrešne zaključke.

Pojam stresa se široko koristi kako u nauci, tako i u svakodnevnom životu. O njemu se najčešće govori u negativnom smislu, kao o nečemu uznemirujućem i nepoželjnom, nečemu što najčešće donosi negativne posledice. Stres se uglavnom shvata kao „događaj u spoljašnjoj sredini",koji za većinu ljudi predstavlja pretnju ili gubitak ili (ređe) izazov ili kao reakcija na događaj u spoljašnjoj sredini koji aktivira intenzivna, najčešće neprijatna osećanja i/ili skup karakterističnih telesnih reakcija“. Složićete se da su stresne situacije neizbežne. Ohrabruje ideja da u procesu adaptacije na stres ili traumu, osobe mogu razviti nove resurse i kapacitete, mogu iskusiti pozitivne promene u vrednostima i prioritetima. Možda smo i sami doživeli ili čuli od drugih:„Postao sam svesniji vrednosti svakodnevnog života, tolerantniji i nezavisniji“, „Postala sam jača nego što sam ikada mislila da ću biti“.U psihologiji ovaj fenomen nosi nazive pozitivna promena, razvoj povezan sa stresnim iskustvom ili postraumatskirazvoj.

 
 Svi se nekada trudimo da sakrijemo neko osećanje. Recimo kada se u nekoj krajnje ozbiljnoj situaciji setimo nečeg smešnog. Isto tako, svima nam se nekada desilo da pokušamo da odglumimo neku emociju koju u tom trenutku ne osećamo. Ono što je sigurno, jeste da svi želimo da znamo da li je druga osoba prema nama iskrena ili ne. Želimo da znamo da li joj je zaista smešna šala kojusmo ispričali, da li se zaista iznenadila poklonom koji smo joj kupili i sl.

Postoje tri aspekta izražavanja emocije na koje treba da obratimo pažnju, da bismo procenili njenu autentičnost – simetrija, trajanje i mesto.

Šta definiše naš identitet i kako se prikazujemo drugima?
 

Na pitanje „Ko sam ja?“ svako od nas bi dao različit odgovor. Ukoliko bi pred vas bio postavljen zadatak da prvom asocijacijom dopunite rečenicu “Ja sam...”, šta bi to bilo? Neko će odgovoriti da je uporan, neko da je pravoslavac, dok bi neko kao prvu asocijaciju naveo nacionalnu pripadnost ili bi se deklarisao kao navijač određene navijačke grupe. Neko će, prosto, reći svoje ime. Šta je to što definiše naš identitet, i ko smo zapravo mi iza svog imena i prezimena?

Danas su mnogi ljudi pod stresom i očajnički traže način da se izbore s tim. Pitanje je, kako pronaći najbolje rješenje za to, a pritom i po mogućnosti da se dobro zabavite?! Jedan od oblika ekspresivne psihoterapije je art terapija u kojoj osoba izražava svoje skrivene potencijale, emocije i misli. To je relativno mlada vrsta terapije, nastala u Engleskoj da bi se kasnije proširila i u SAD, u kojoj su terapeuti svojim pacijentima pomagali na način da slikanjem i umjetničkim izražavanjem otklone nedaće koje su ih zadesile.