Kao i svaka delatnost koja se direktno bavi čovekom, psihologija je često predmet interesovanja laika i tema brojnih neformalnih diskusija. Budući da rezultati psiholoških istraživanja umeju da budu šokantni i neočekivani, ponekad je teško razlučiti šta je to naučna činjenica, a šta zabluda. A zabluda svakako ima. Pretpostavljam da ste čuli za neke od mitova koje ćemo u ovom tekstu razbiti i nadam se da posle čitanja nećete biti previše razočarani.

Hipnoza je stanje transa gde osoba bespogovorno sluša komande hipnoterapeuta

Iako u kinematografiji često nailazimo na scene hipnoze pod kojom su likovi u stanju da urade „strašne stvari“, npr. da počine ubistvo, krađu ili su podložni „ispiranju mozga“ i sl., prava hipnoza koja se odvija u psihoterapijskom kontekstu zapravo izgleda mnogo drugačije. Istraživanja moždanih talasa pokazuju da je osoba potpuno budna tokom hipnoze. Praksa pokazuje da se hipnotizovana osoba može odupreti i suprotstaviti zahtevima hipnoterapeuta ukoliko su oni u suprotnosti sa njenim ubeđenjima. Hipnoza nije niša opasnija i mističnija stvar od bilo kog drugog terapijskog postupka: bezbedna je, može se prekinuti u bilo kom trenutku i njom se osoba ne može izmanipulisati da dela suprotno od svojih želja. Kao tehnika se najčešće koristi za odvikavanje od pušenja, ublažavanje anksioznosti, lečenje depresije, fobije i sl. 

Verovatno najpoznatija pristrasnost u opažanju drugih osoba jeste halo efekat, koji je odavno poznat i kroz narodne mudrosti ,,Prvi utisak je najvažniji'' ili u obliku upozorenja ,,Ne sudi o knjizi po njenim koricama''. Za one koji se do sada nisu susreli sa ovim terminom sledi kratki opis, a potom ono što nam je važnije: u kojim situacijama se javlja halo efekat, i kako ga prevazići?

Halo efekat je tendencija da na osnovu opšteg utiska (o čoveku ili predmetu) zaključujemo o njegovim specifičnim osobinama. Na osnovu veoma malog broja informacija, ponekad koliko samo jednoj, mi stvaramo čitavu teoriju o tome kakva je neko osoba uopšte. Zbog ovoga često dolazi do crno-belog pogleda na ljude, tj. doživljavamo ih ili preterano pozitivno ili preterano negativno. Jednostavno rečeno, opšta impresija o osobi podjednako ,,boji'' u našim očima sve pojedinačne crte koje ona poseduje.

Ime samog fenomena se odnosi na englesku reč ,,halo'' (oreol), što ilustruje sklonost da vrlo brzo opisujemo oreol oko nečije glave i zaokružimo naše mišljenje o njemu. Ponekad nije potrebno da osoba prozbori ni reč, već se samo na osnovu fizičkog izgleda, na primer, atraktivnoj osobi pripusuju i druge pozitivne osobine, poput samopouzdanja, otvorenog uma, druželjubivosti, taktičnosti u ophođenju sa drugima... Halo efekat je jedno od objašnjenja zašto su fizičke karakteristike poput lepote, stila oblačenja i dobre higijene važni socijalni faktori.

Mentalni poremećaji su česta tema u filmovima. Ponekad se čini da je teže pronaći film čija tema nije usko povazana sa psihopatologijom. U očima režisera i dramaturga psihopatologija, kao da predstavlja neiscrpan izvor inspiracije. Iako sam svesna da svaki pokušaj pravljenja top liste filmova ostaje prilično subjektivan i neprimenljiv, nadam se da će ovaj tekst služiti kao dobra preporuka za čitaoce koje zanimaju teme psihologije i filma.

10. Dobro da bolje ne može biti, 1997.  (Režija: Džejms L. Bruks, Uloge: Džek Nikolson, Helen Hant)

Dobro da bolje ne može biti je romantična komedija koja opisuje romansu koja se javlja između pisca i mizantropa Melvina i samohrane majke i konobarice Kerol. Melvin pati od opsesivno kompulsivnog poremećaja – vrste neurotičnog poremećaja karakterisanog opsesivnim mislima i prisilnim radnjama (zadacima ili ritualima) koji se izvode radi smanjenja anksioznosti. U filmu, Melvin ima svakodnevne nepromenljive rituale (uvek doručkuje na istom mestu, oterećen je održavanjem higijene, prilikom izlaska iz stana, ima ritual preskakanja stepenika određen broj puta isl.) Radnja filma se odnosi na ljubavnu priču koja utiče na Melvina da prevazilazi svoj poremećaj i nauči da ostvari bliskost sa ljudima.

Možda ste nekada imali potrebu da jedete kako biste se oslobodili stresa, kako biste se osetili rasterećenije i opuštenije, nagradili sebe ili prosto zato što osećate dosadu, iako ste potpuno siti, odnosno ne osećate realno glad. Ukoliko ste udovoljili toj potrebi u tom trenutku, onda se može reći da ste iskusili emocionalno prejedanje. Umesto uobičajenih fizičkih pokazatelja gladi, u ovom slučaju su vas emocije nagnale na jelo. Međutim, ovakvo prejedanje samo vas na kratko zadovoljava, dok dugoročno pogoršava situaciju- ne samo što se potencijalni problem koji vas je naterao na prejedanje nije rešio, takođe ćete osećati krivicu zato što ste uneli preveliku količinu hrane.

Najpre, treba razgraničiti to da povremeno prejedanje, recimo, prilikom proslava ili u posebnim okolnostima, kada želite nagraditi sebe nešto većom količinom hrane za određeni trud/postignuće, nikako nije visoko rizično ili loše. Zapravo, ukoliko je osoba u situaciji da joj prejedanje predstavlja glavni i dominantni način izlaženja na kraj sa problemima i kada se impulsivno okreće hrani u različitim stresnim situacijama, tada se može reći da je kod nje zastupljen ozbiljan problem emocionalnog prejedanja.

Dobre vesti: u ovom članku se nećemo baviti večnom brobom ,,šta je bolje'' između tabora ekstremnih optimista i pesimista, niti ćemo vas ubeđivati zašto Vi treba da budete optimista/pesimista. Ako je to ono što vas interesuje, dovoljno će biti da kažemo da su istraživanja pokazala da je najbolja opcija za ispunjen život biti optimistički nastrojen realista, ali ostaćemo samo na tome. Ono što nas interesuje sada jeste šta je to što boji naš pogled na svet u svetle ili tamne nijanse: koji su to prikriveni mehanizmi našeg mišljenja i osećanja?

Istina je da smo svi manjim delom biološki predisponirani za optimizam odnosno pesimizam, kao i to da je naš način mišljenja uveliko uslovljen našim prethodnim iskustvima, ali to ne znači da je zbog toga i zacementiran. Bitno je da budemo svesni toga i umemo da prepoznamo u kojim nam slučajevima naša perspektiva pomaže a kada odmaže, kao i to šta mi možemo tada da uradimo da je promenimo kako bi ,,bolje pregurali'' datu teškoću. Ovo se, srećom po nas, može naučiti.